Zapišavanje teritorija po glavi stanovnika

„Svaka vlast je nasilje nad ljudima“, nezaboravni citat velikana svetske književnosti, dobija ovih dana žestoku potvrdu. Srđan i Rada, sunarodnici i prezimenjaci, osetili su na svojoj koži žalosnu istinu: kada vlast želi da dokaže svoju moć, obični ljudi uvek snose posledice. Pri tome žrtve čak ne moraju da mašu barjacima ili prkose tenkovima. Dovoljno je da neko iz piramide moći, željan dodvoravanja, isuče pendrek, potegne lisice (vućiće, kerove...) i sebi drastično pospeši karijeru. Šta, ti ćeš da pljuješ uniformu koja te je hranila? Šta ti ćeš da menjaš našeg poslušnika u njihovoj vlasti? Mrš u maricu, parkiraj se uz ivicu...

To što dva vladara (plantažno!) uzgajaju pretenzije na istu teritoriju, što u špilu geografskih karata obojica imaju poneki adut (ili kec u rukavu) samo znači da kockanje ljudskim životima ovde uvek može ponovo da počne. Ruski rulet je daleko, ali balkanski hazarderi imaju svoje, decenijama razrađene šeme. Jeste da su kvote određene za zelenim stolom prekookeanskih šibicara, jeste da se granice crtaju u tuđim vojnim bazama, međutim dobitak lokalnih velmoža je uvek zagarantovan! Ako su ti usta puna patriotskih parola, guzicu ćeš, garant, udobno i trajno, da uvališ u presto.

Pri tome je apsolutno nebitno koliko će tvojim podanicima biti dobro! Koncept „jeste da vas (baš!) poprckujem u mozak, ali, narode moj, gledajte šta radim njima“ je temelj svake uspešne vladarske demagogije. Pa zar nije Sloba pre tridesetak godina prejebo radnike Rakovice tako što im je, umeto njihovih zakinutih plata, obećao svoju apsolutnu vlast na teritoriji Kosova? Nedavni događaju samo potvrđuju: Oj Srbijo, iz tri dela, uvek bi ti na isto nasela…

O tome kako svaki nacionalni separatizam (slovenački, hrvatski, šiptarski, bosanski) naprasno postaje multietnički kada osvoji vlast nad nekom teritorijom, pisao sam više puta. Šiptari, kojima je Sloba ukinuo autonomiju, nikako nisu mogli da istrpe opstanak u unitarnoj Srbiji. Digli su se na ustanak, napravili paralelne institucije, krenuli u borbu za nacionalno oslobođenje... Onoga trenutka kada su na krilima „Milosrdnog anđela“ dobili suverenitet, na grb i zastavu su ucrtali teritoriju! Bez obzira što na severu imaju popriličan komad etnički tuđeg prostora, bez obzira što na jugu imaju gomilu enklava. Zajednica srpskih opština, taj naivni pokušaj srpskih vlasti da zeznu nosioce crnog pojasa iz separatizma (i to na njihovom terenu), bio je unapred osuđen na propast. Šta, Škija, oćeš Republjik e Serbise? Maljo morgen...

Uz nekakvog drugog Dodika, uz nekakve normalne političare (i uz nekakav normalan narod!) ovdašnje balkanske etnojebine su mogle, eventualno, biti normalne države. Između Belgije i Holandije (ili Francuske i Nemačke) granica je bela linija na asfaltu. U zemljama gde je general Mladić heroj, granica mora biti bodljikava žica-Srebrnica. I po neka rampa, barikada, minsko polje...

Zahtev da se (do) 1000 pripadnika vojske/policije vrate na Kosovo otvara neka, vrlo bitna, pitanja:

• Koj naš se čekalo do sad? Đinđiću je to odbijeno, ali zašto tzv. „patriotske snage“ nisu, aman,  ponovile njegov zahtev bar jednom za sve ove decenije vladanja?
• Koja je (u ovom času za srpski narod) svrha zahteva? Rezolucija 1244 jasno precizira razloge prisustva. A ako su minska polja očišćena, ako su kejforovci sve ove decenije sačuvali Gračanicu od bezumne piromanije (a nisu uspeli da spreče ostala crkvena zgarišta!) i ako na „graničnim prelazima“ (termin iz 1244) već postoje i naša i njihova policija, koja bi bila funkcija nekakvog novog kontligenta?

Pitanje je, naravno, retoričko. U političkom Imaginarijumu zvanom Srbija estradni patriotizam je namenjen isključivo slepim voajerima zvaničnih televizija i ima samo jednu svrhu – učvršćavanje vlasti jednog čoveka. A zašto barikade nisu podignute pre neku godinu ili  pre neki mesec? Pa, u pitanju je obrazovni program TV Pink. Narod („koji ne razume Goco“) treba da se na barikadama malo mrzne, da vidi kako je bilo našem Vođi dok je čučao u frižideru u vreme  predizborne kampanje.

Naravno i naše kurčenje i njihovo kurtenje samo su dve strane istog toaletnog papira, više puta presavijenog i upotrebljenog. Dekanter od 40 000 litara, hapšenje naših ljudi koji su do juče bili pripadnici njihovih snaga bezbednosti i policijska (ob)rada Trajkovićke na „nepostojećoj granici“ su očigledan znak: pišači po sopstvenom Ustavu i zapišavači tuđih prava opet su isukali svoje šmrkove. To što „zlatni mlaz“ zlatnog doba pada po glavama i jednih i drugih, izgleda da ovde nikome ne predstavlja problem. U septičkoj jami balkanske mržnje narod je naučio da mirno kleči pod vođama koji čuče. Zbog toga, dizanje glave teško da će se ikada spontano dogoditi. Možda je jedino rešenje da vaspitačice u igraonici balkanskih prestola uzmu stvar u svoje ruke? Da skinu bokserice Malom Aleku i Malom Kurti, pljesnu ih po guzi, i da im, umesto pantalona kojima nisu dorasli, navuku pelene primerene njihovom mentalnom uzrastu! Čisto da sve nas, a pogotovu nesrećni narod na Kosovu, spasu od smrada i od smradova.