Foto: 
Zoran Petković

Žeksualna revolucija i budućnost Srbije

„Vodite ljubav, a ne rat“ je parola koja je obeležila moju mladost. Dok su u Vijetnamu kratko ošišani marinci uterivali demokratiju u glave sirotih kosookih štićenika, dugokosi Hendriksi, Dilani (i poneki bokser) su širili poruku nenasilja. Uz trivijalnu harmoniju i detinjaste melodije postavljali su ozbiljna pitanja: o prirodi agresivnosti, o smislu života, o vernosti životnim principima, o žrtvovanju i pobuni...

Da je neuporedivo bolje prolivati genitalne tečnosti umesto krvi, trebalo bi da bude opšteprihvaćena istina. Problem je u tome što takva istina urušava mehanizam kojom vladari manipulišu svojim podanicima. Individualni hedonizam pojedinaca (pa makar bio i isprazno jurcanje  za džidža-midžama potrošačkog društva) je u direktnom konfliktu sa hedonizmom vladarske svemoći. Slast vlasti zahteva ravnotežu - gorčinu suza podanika.  Zato je dvojni moral žrtvovanja za kralja, otadžbinu, Isusa, Alaha, radničku klasu (ili superiornu rasu) osnova ove naše žalosne civilizacije.

Ova provala mladalačke hipi-nostalgije (kada sam, drndajući gitaru, izazivao vaginalni sekret Švapičica po jadranskim plažama) i filozofskog, sedokosog trtomuđenja posledica je događaja iz nedelje za nama: filmskog podsećanja na nesrećnike koji su na oltaru Košara ostavili svoje živote i ljigave zloupotrebe mirotvoračkih parola od strane Miroljubivog Željka Pinkadžije (alias Di-džej Žeks).

„Stop nasilju. Samo ljubav“ bi bila idealna parola samo da nije ispisana na ružičastoj tvrđavi agresivne odbrane vladarskog svevlašća. Najveći apsurd pomenutog performansa je u tome što su 90-ih i trenutni Veliki Vođa i uvlakački Di-Gej bili deo jedne totalno suprotne ideologije. Ideologije koja je pretvorila deo Srbije u neprijateljsku teritoriju. Kosovo je bilo teritorija sa „suštinskom autonomijom“ (za koju se sada zalažemo) a onda je, zahvaljujući bračnom paru Milošesku, ta autonomija ukinuta. Kosovo je postalo Vijetnam.

I dok su na Vest Pointu američki oficiri, koliko-toliko, obučavani kako da okupiraju neprijateljske teritorije, naši oficiri su obučavani da je „naoružani narod nemoguće pobediti“. Slanje nesrećnih regruta, graničara, dobrovoljaca, specijalaca (i ponekog Rusa)  u albanske gudure gde dobro naoružani (i neprijateljski) narod gleda u njima agresore bio je, dakle, unapred izgubljen rat. Ameri su najureni iz Vijetnama, Rusi iz Avganistana, šanse da naši na neprijateljskom i negostoljubivom terenu „očuvaju suverenitet“ bile su zanemarljive. Pri tom nam zvezde u natolnoj karti nikako nisu bile naklonjene - crvena petokraka zamenjena je NATO četvorokrakom. A onda su zvezdice zasijale i na plavoj podlozi suvereniteta Takozvane i Samozvane Republjike Kosovo. Nacionalni ponos Srbije doživeo je (nervni?) slom i poslat na preambulantno lečenje.

Dok je država propadala, mali Željko je napredovao. Njegove zvezde bile su Zvezde Granda, njegov uspon od JUL-a do post-oktbarskih promena, munjevit. Od levice do lovice, od vaginarijuma do Imaginarijuma, mlađani Žeks je zidao svoju imperiju. Puzajući vazelinskim lavirintima višestranačja, taj že(k)stoki momak je natrčao na zlatni rudnik - najisplativiji posao nije pranje para, nego ispiranje mozga. Pošto u demokratiji narod bira vlast prema svom nahođenju, nesmenjiva vlast ne treba da se bakće izbornim marifetlucima, dovoljno je da obezbedi manipulaciju narodnim željama. A tu je on (ž)ekspert! Tako je u zemlji Srbiji tradicionalna podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku,   dobila još jednu granu – medijsku.

Posledice su poznate.

Udeo Pinka u gledanosti (tzv. „šer“) rastao je kao udeo SNS-a u biračkom telu. Titranje ljubavi Velikog Vođe i malog naroda dovelo je do erekcije vladarske (sve)moći, dok su truli ostaci državnih institucija pospešili bujanje nižih oblika parazitskih gmizavaca. Razni Vulinodrecuni (i srodni mutanti), koji bi u normalnoj državi bili ćatice u mesnim zajednicama, postali su stubovi vlasti. Budući da je pomenutim primercima mozak atrofirao zbog predoziranja vazelinom, dobili smo državu u kojoj se za sve živo pita samo Vrhovni komandant.

Da li izaći na izbore (bilo naše ili šiptarske) ili ne? Da li hapsiti palikuće i seksualne napasnike? A tajkune i lopove? Da li izvesti policiju ili performans? DB ili dB?

Papagajenje poslušnika koji do besvesti ponavljaju iste termine  („tajkuni“, „plaćenici“, „vešala“, bla, bla..) dovelo je do apsurda da oni koji treba da vode državu nisu u stanju da donesu ni elementarne odluke: Štrajk glađu ili ne? Oće lucka, neće lucka? Oće kaki, neće kaki…? Ne, nije smešno, žalosno je.

Da bi se videla budućnost Srbije ne treba gledati u talog na dnu šoljice kafe. Uz ovakve kadrove talog je vidljiv na ekranima žeksolikih televizija! Ili, još gore, u onoj šolji u prostoriji sa pločicama. Na nama, običnim građanima, je da ćutimo ili da, konačno, povučemo ručicu na kazančetu i rešimo se smrada.

Komentari

Komentari