Politika

REM – regulatorno telo za elektronske medije, je ovih dana započelo razmatranje podnetih prijava za dodelu nacionalnih radio i TV frekvencija. Podnosioci prijava su pred Savetom REM-a pretstavljali svoje programske produkcije.

Negde u junu 2020, u tekstu pod naslovom Mala matura velikih gluposti (opancar.com), pisao sam o testovima koji su i te, kao i prethodne godine, procureli u javnos i pored prethodne direktne demonstracije premijerke Ane Brnabić i tadašnjeg ministra prosvete Mladena Šarčevića, održane pod geslom – to nam se više ne može dogoditi zahvaljujući digitalizaciji, a povodom Premijerkine izjave – takođe tim povodom: “Počeli smo da trčimo u korak sa svetom s obzirom na to da digitaliza

*Ovaj tekst bi se mogao čitati  i kao nastavak prethodnog teksta „O tehnologiji razgradnje države i izgradnji kulta ličnosti“, pa kako sam taj tekst završio sa „pobedom“ radnika kragujevačkog Fijata protiv italijanske firme Stelantis, da od toga i nastavim.

Ne, deco, „Bandiera rosa“ nije nova marka kisele vode. Mi, stariji, oni kojima je pionirska marama oko vrata ometala dotok hranljivih materija u mozak, znamo da je u pitanju borbena pesma italijanskih boraca protiv fašizma. Ono „O bela, ćao, bela ćao, bela ćao, ćao, ćao...“ zvučalo je (bar u mojim ušima) neuporedivo muzikalnije od sovjetskih ljigica o tome kako huči Sutjeska, ili, u tradiciji dinarskog, horskog ojkanja, kako se „ljubičica plava bori za radnička prava“.

Razgradnja sistema vrednosti - Sećam se bilo je to pre nekih dvadesetak godina, pozvao nas je na razgovor direktor jedne firme, Grk, i požalio se na problem – jedna od zaposlenih, pravnica, je u firmi zavela red po svojuim merilima. Čak ni njegove naloge ne izvršava, sve pozivajući se na pravo i zakon. Neki se žale, neki ćute iz straha. Popričali smo – supruga i ja, oboje advokati, sa koleginicom i nije nam mnogo trebalo da posumnjamo u njeno pravno znanje.

Nikad nismo imali više analitičara. Što bi pokojni Brana Crnčević rekao – sve moj do mojega. Ne libe se da tumače i ono što znaju i ono bi bilo uputno da neko, povodom onoga što pišu, njih protumači. A sve to profesionalno! Pa ako je već tako, jedan više ili manje, uz to i amater, što bi rekli seljaci – ne branim! Još ako pogodim, biće kao ona aplikacija u telefonu – Bravo, ptrešli ste 6.000 koraka, dobili ste medalju – na okruglo. A ako promašim, nikom ništa, promašio i onaj vlasnik pečenjare, bivši direktor EPS-a, za neke milijarde, pa ništa.

- Dukatinka, ‘el si čula, tvome Tiosavu će povećaju onu stvar za 18 posto?
- Ja čula za za dvaes‘!
- More, da sačekamo TV Dnevnik, mož‘ ispadne i dvaes‘ dva…bez glavu!

Naravno, „ona stvar“ je – penzija. U protivprirodnom bludu vlasti bez kontrole i naroda bez mozga povlačenje i potezanje povećanja penzija je već uobičajena perverzija.

Znam da sam ovaj naslov već koristio u mojim tekstovima – počeo sam kao onaj nezamenjivi Aleksandar Mitrović, šef poslaničke grupe SNS u skupštini Srbije, da prepisujem sebe, ali za ovaj tekst, nisam mogao da nađem bolji naslov. A kad sam već kod toga da vam kažem i kako je on nastao. Ispričao mi je to svojevremeno Safet Sukić, direktor Inexovog predstavništva u Budimpešti. Kaže, nije vic. Stvarno tako bilo kod njega u Novom Pazaru.

Upozorenje čitaocima: Ovaj članak je iznuđena reakcija, komentar na tuđi članak, jedna od karika u lančanoj polemici sa dragim prijateljem i kolegom po peru. U njemu neće biti standardne doze mojih verbalnih igrarija i ciničnih cakica kojima uvek pokušavam da zasladim gorke istine koje iznosim.

Zorane, dadoh ti kod prvog javljanja priliku da ponovo pročitaš moj inicijalni tekst, te da eventualno sam koriguješ sebe, pa ako nešto preostane da o tome pričamo, a ti teraš po svome. I sad šta ću, moram ovako ... po ugledu na mog omiljenog pisca Danila Kiša i njegov "Čas anatomije" - knjigom na knjigu...ako administrator dozvoli, jer upozorio sam da konkretan odgovor, koji jedino ima smisla, prevazilazi karakter komentara.