Politika

U četvrtak, 25. novembra 2021. godine, Skupština Republike Srbije je po hitnom postupku, bez suvisle diskusije, sem zapaženog izlaganja jedinog opozicionog poslanika Vladana Glišića (to treba sačuvati kao dokument), uz uobičajene – po difoltu, pohvale predlagačima, usvojila dva Zakona: Zakon o referendum i Zakon o eksproprijaciji. 

Aleksandar Vučić je fenomenalan – kako mu pade na pamet da za glavnog izvršioca svih svojih ostvarenih podviga i još brojnijih kreativnih ideja – kako u stvarnosti, tako i za budućnost, postavi Anu Brnabić! Ta osoba (ne kažem žena, jer ona kad zatreba može da bude i muško – što bi rekli: dva u jedan), sve zna i u sve se razume.

Malopre sam na društvenim mrežama naišao na vest koju je pod punim imenom i prezimenom objavila NDD:

“140.000 dinara Sima Spasić prima platu mesečnno + poslednji sprat Beodrađanke mu adaptiran u stambeni prostor. Oni obrazovani diplomirani rade po pijacama, radnjama, šalterima za 40.000, vaspitavanni u duhu sistema vrednosti, ali za pogrešno vreme i ljude.”

Eno ide istina, dronjavo obučena; grbava, mršava; krvava, pretučena… Ovako je nekada pevao Bora Đorđević. Nekada – u za istinu srećnija, ili bar manje tragična vremena, kada je ona bila tek mučena i tučena i kada su njene lučonoše svesno prihvatale dronjke na svom telu kako bi sačuvale čistost svoje duše. Ipak, ko bi rekao da će ta, svakako zla vremena, danas stvarati utisak „boljih vremena“. Tada se istini prilazilo sa strahom i sa blagim animozitetom. Danas je sve drugačije. Danas se istina mrzi iz dubine duše.

Ako niste narodni poslanik, “svršeni” ili polaznik Vučićeve akademije za mlade kadrove ili ako ste – bez obzira na slične biološke podvrste, jednostavno obožavalac njegovog lika i dela, pa ne morate da lupate sopstvenu glavu za koga da navijate, vi pripadate jednoj od dve preostale vrste– ili gledate Zadrugu, Parove i slične umetničke performance ili se bavite sportom u smislu navijanja za svoje izabranike. 

- Mama, jel ono Vučić?
- Ne, sine, ono je bager.
- Ali, mama, deda kaže da Vučić pomera brda, a ona mašina baš, baš, pomera zemlju!

Da, dečija usta svašta kažu... Godinama je serija emisija „Kefalica“ rađena upravo u tom fazonu, sa ciljem da nam taj dečiji pogled na svet odraslih izazove osmeh. Na primer oni detinjasti odgovori na to kako se prave bebe: „Sramota me da kažem, jer je to jedan bezobrazan posao“. Ili: „Bebe se prave od rode ili kupusa, kako ko voli“.

Svaki put kad pomislim da ne može gore, vlast me demantuje. Ovog puta na tapetu je – ni kriv ni dužan, general Zdravko Ponoš. Nisam dobro rekao, treba – penzionisani general Zdravko Ponoš. A penzionisali su ga u 46. godini, u punoj radnoj i životnoj snazi, sa funkcije načelnika generalštaba, ne ovi sadašnji, već oni bivši – Boris Tadić, tadašnji Predsednik i Dragan Šutanovac, tadašnji ministar odbrane, jedan iz Taićeve ekipe – “Šuca, Goca, Kena …” (vidi prethodni tekst – Boris Tadić kao štetna pojava u srpskoj politici).

Još u uvodu svoje prve knjihge O OPANČARIMA I OPANCIMA (Beograd, 2012.), govoreći o ulozi stranaca u našem političkom životu, napisao sam:

Kad bismo bili ozbiljni – u vestima o tome u čemu smo sve najbolji u regionnu, Evropi i šitre objavili bismo i vest da je Beograd juče (opet) bio najzagađeniji grad na svetu (Bor, Smederevo, Lazarevac … nisu bili u konkurenciji, jer se objavljuju samo glavni gradovi država).

**Ovo smem još samo sad da pitam, jer ako budu usvojene predložene izmene Krivičnog zakonika (javna, negde objavljena diskusija od 20 dana, ističe već za koji dan) za takvo pitanje bih mogao da zaglavim u zatvoru godinu dana: