Politika

Kako piše portal Direktno.rs u tekstu od 6. septembra 2020, pod naslovom „OGRADIO SE OD SNS, Đuka: Nisam više u politici!”, Vladimir Đukanović, jedan od Šešeljevih perspektivnijih “junoša” - dok ovaj nije otišao u Hag, potom visoko rangirani član novoradikalske Srpske Narodne Stranke (SNS) – narodni poslanik od 2014. godine, neće više da bude u politici i sledstveno tome za očekivati je – podnosi ostavku na sve stranačke funkcije, kako one zvanične, tako i one nezvanične, a bilo je i takvih.

30. avgust ostaće zabeležen kao najznačajniji datum u modernoj istoriji Crne Gore. Desilo se čudo: Svanula je rujna zora! Svetla, ponosna, slobodarska. Pobedio je narod, pobedile su kolone, pobedile su litije, pobedila su izgladnela usta, zarobljene duše i obespravljeni mozgovi.

Kada se prošle nedelje u balkanskoj Igri prestola gvozdeni presto Mila Đukanovića urušio od tridesetogodišnje korozije, jezičke igrarije u meni počele su da skakuću od radosti! Ih, Milo dobio milokliz! Oni sa viškom godina i manjkom arterijskih naslaga u mozgu setiće se termina, za ostale – sledi titlovanje:

O dešavanjima u Demokratskoj stranci (DS) je reč. I kao što je Dušanu Kovačeviću ideju za scenario filma dao „retrogradni komunistički sistem“ i raspad Jugoslavije,  tako je i meni ideju za ovaj tekst dao raspad DS-a, s tim što se Kovačević u nečemu zajebao: Bravar je ipak bio bolji, u svemu što se oko nas dešava, pa i sa političkim strankama o čemu je ovde reč. 

Crna Gora – Pozdravljam ono što se desilo u Crnoj Gori, ali treba biti oprezan, da se to što je postignuto ne prospe. Dosta je toga rečeno o ideološkim, pa time i programskim razlikama opozicionih stranaka koje su udružene, tesnom ali dovoljnom većinom uspele da nadvladaju tridesetogodišnji režim Mila Đukanovića koji, siguran sam, i dalje vreba i čeka svoju priliku – ako među pobednicima nastanu trvenja, na primer oko sastava Vlade, eto njega sa bogatom ponudom nekome od njih i do transfera može doći.

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, na čelu sa NJIM, ne  miruje. Pored koridora, aerodroma i spomenika, gradićemo i fudbalske stadione – osam širom Srbije i jedan nacionlni.

Ovaj bi se tekst mogao smatrati i drugim delom prethodnog teksta „Donator – u svoje ime, a za tuđ račun“, jer u suštini, problem je isti – arčenje državnih, iliti narodnih para, a pošto sam i ja deo predmetnog naroda, ovlašćen sam, dakle, da o tome i kažem koju.

"Ja sam ponosan na to što smo kao država mogli najviše da pomognemo. To je narod dao, jer je država bila efikasna, desetostruko snažnija nego što je bila 2012, 2005, 2000, 1985. godine i bilo kad u svojoj prošlosti od 1945. godine pa na ovamo", reče predsednik Vučić – i ostade živ, sa maskom u ruci (navući će je kad to bude bilo potrebno), zadivljeno posmatrajući u nešto, u pratnji patrijarha Irineja, bez maske (maskiran od kako je postao patrijarh), zadivljeno posmatrajući u Vučića, a sve to prilikom nedavnog obilaska radova na Hramu Svetog Save.

 „Oče naš“, ta osnovna hrišćanska molitva stara je 2000 godina. Za razliku od nekih kasnijih veličanstvenih zdanja u mermeru, zlatu i pergamentu, uklesana je u temelje same vere. Da, u njoj se moli da budemo siti, da nam se oproste dugovi naši (uz foliranje da ih mi, kao, opraštamo) ali ključna stvar je da se Bogu priznaju pravo očinstva nad nama, suverenitet nad nebom i zemljom, uz završnu molbu da nas spase od „iskušenija“ i „lukavogo“.

Ima neke nakaradne logike u tome što je spomenik Stefanu Nemanji, koji se ovih dana podiže u budućem centru Beograda na Savskom trgu, visok 23 metra.