Politika

Moram na početku – kao onaj novokomponovani doktor nauka Aleksandar Martinović, da citiram sebe. U uvodu svoje knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA, 2012. godine, a nekako se to poklopilo i sa dolaskom SNS-a na vlast, sam napisao:

Definicije pojmova:

Seljak – čovek koji živi na selu.

Jedna scena iz Novog Sada je ovih dana konačno uznemirila građane. Naravno, ne i one iz vlasti koji su se svojski, nekih dvadesetak dana, trudili da je zataškaju – jedan lik (ne mogu da kažem čovek), besomučno, ne prestajući, pesnicama udara čoveka koji je bez znakova života (kasnije se ispostavilo da je onesvešćen) i leži na pločniku. Konaćno mu prilaze dva lika, obazrivo ga hvataju oko pasa u stilu – nemoj više, dosta mu je, on ih odguruje, vraća se žrtvi koja nepomično leži i lomi joj ruke – najpre jednu, pa drugu...jezivo.

Sećate li se onih scena iz američkih filmova kada umirući heroj ili zanosna junakinja traži od drugog lika da nešto obeća? Ono uz dramsku pauzu, držanje za ruku, „dubinski“ pogled i zalazak sunca? I kako posle onaj što je nešto obećao prelazi 7 mora, 7 gora, pustinju prepunu škorpija i močvaru nastanjenu zombijima samo da bi održao obećanje? Ili, naprotiv, u drugom delu filma gledamo suze na dečijem licu, slušamo tužnu muziku, kucu koja cvili i čitamo titl: „Ali, tata, ti si mi obećao…!“

Slavko Ćuruvija, novinar, urednik i vlasnik Dnevnog telegrafa je ubijen 1999. godine – pre više od 21 godine.  Suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije počelo je 2015. godine – tek posle 16 godina, iako je od dana ubistva bilo jasno u čijem izvođenju je to ubistvo izvršeno, a sve to tek posle formiranja posebne komisije koja će se baviti ubistvima novinara. Prvostepena presuda – osuđujuća za 4 saizvršioca pomagača, visoko rangiranih pripadnika državne bezbednosti, doneta je posle četiri godine.

Nije prof. Dr.

Kako piše portal Direktno.rs u tekstu od 6. septembra 2020, pod naslovom „OGRADIO SE OD SNS, Đuka: Nisam više u politici!”, Vladimir Đukanović, jedan od Šešeljevih perspektivnijih “junoša” - dok ovaj nije otišao u Hag, potom visoko rangirani član novoradikalske Srpske Narodne Stranke (SNS) – narodni poslanik od 2014. godine, neće više da bude u politici i sledstveno tome za očekivati je – podnosi ostavku na sve stranačke funkcije, kako one zvanične, tako i one nezvanične, a bilo je i takvih.

30. avgust ostaće zabeležen kao najznačajniji datum u modernoj istoriji Crne Gore. Desilo se čudo: Svanula je rujna zora! Svetla, ponosna, slobodarska. Pobedio je narod, pobedile su kolone, pobedile su litije, pobedila su izgladnela usta, zarobljene duše i obespravljeni mozgovi.

Kada se prošle nedelje u balkanskoj Igri prestola gvozdeni presto Mila Đukanovića urušio od tridesetogodišnje korozije, jezičke igrarije u meni počele su da skakuću od radosti! Ih, Milo dobio milokliz! Oni sa viškom godina i manjkom arterijskih naslaga u mozgu setiće se termina, za ostale – sledi titlovanje:

O dešavanjima u Demokratskoj stranci (DS) je reč. I kao što je Dušanu Kovačeviću ideju za scenario filma dao „retrogradni komunistički sistem“ i raspad Jugoslavije,  tako je i meni ideju za ovaj tekst dao raspad DS-a, s tim što se Kovačević u nečemu zajebao: Bravar je ipak bio bolji, u svemu što se oko nas dešava, pa i sa političkim strankama o čemu je ovde reč.