Politika

Jedna žena je izvrgnuta javnoj osudi – vakcinisala se u Srbiji protiv korona virusa, a nije Srpkinja! Time je, ako ta vakcina usfali, ne samo uskratila mogućnost da se vakciniše neki građanin ove zemlje – ili podoban stranac, već i nanela nenadoknadivu štetu fondovima našeg zdravstvenog osiguranja! Njeno ime je Vedrana Rudan.

Ne daj Bože da se Srbi slože!

U plodnim krajevima južne Srbije, gde od svih kultura najslabije uspevaju padeži, postoji izraz „dvaes-dva bez glavu“. Naravno, u pitanju su santimetri, i naravno, u pitanju je standardno baljezganje pijanih mužjaka. Posle pola gajbe piva koje „icepìmo pred zem-zadrugu“ hvalisanje seksualnim dimenzijama (uz landaranje uspomenama na neke davne pijanke ili kafanske tuče) je deo tradicionalnog južnjačkog folklora. To što prilikom pražnjenja bešike iza obližnje tarabe svako od alkosa brižljivo šakom krije svoju „šaku jada“, takođe je deo pišačkog bon-tona.

...ili samo one koji su se toga prvi setili, a oni ostali mudro ćute kako ne bi dizali rejting onima koji su se toga setili. I to je, nažalost, najkraća definicija karaktera naše opozicije – nema ni minimuma konkretnih zajedničkih interesa usmerenih ka navodnoj borbi protiv vlasti. Njih jedino interesuje međusobni rejting unutar opozicionog bloka, kako bi sutra – kad neko drugi skine ove koji su sada na vlasti, sa povoljnije startne pozicije učestvovali u trci za vlast.  

Nisam imao nameru o ovome da pričam, smatrao sam da je to lična stvar – Gospodo ja bih da se odjavim, i to je to, ali me je na to „nagovorio“ tekst  Cenzolovke „Šegačenje, estrada, cirkus: Taktika odbrane tokom suđenja Simonoviću slična kao kod Ćuruvije ili mafijaških organizacija” (Koreni 29.01.2021), koji takođe potpisujem – time i preporučujem.

U stara, dobra(?) vremena, kada se ljubav prema Vođi izražavala horskim pevanjem i uručivanjem valjkastog predmeta na stadionu, kružio je vic o nesrećnom povratniku sa Golog otoka. Kad je najzad, željan svega posle višegodišnje robije, ušao u kafanu i naručio šniclu, kobasicu i vino kelner ga je dočekao rafalom pitanja: Bečku ili parisku? Kranjsku ili sremsku? Tikvešku smederevku ili Karlovački rizling?
Setivši se da se jednom već debelo opekao pri izjašnjavanju, on mu zakuka:

Branislav Lečić je iskusan glumac koji je u raznim pozorištima – DS, LDP, DHSS, pa opet DS, igrao mnoge uloge. U najnovojem komadu tog pozorišta „Sto dana, sto pitanja“, dodeljena mu je uloga pravnika koji na upriličenom performansu ispred Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave (MDULS) kazuje – „ ...

Kad postaneš lider u regionu, onda o tebi brinu i sa distance, pa je tako i Goran Šarić, autor teksta  „Slučaj zlostavljane glumice i medijski linč SPC i Srbije!” (Koreni, 19.1.2021), zabrinut zbog “obračuna sa Srbijom, srpskim društvom i Srpskom pravoslavnom crkvom” od strane medija poput N1 i NovaS.

Odmah da kažem – mogao bih se složiti sa onim što autor pomenutog teksta reče:

Ovaj bi tekst mogao da se smatra i kao drugi deo teksta –  „Ko progura zimu, taj je pobedio“, od 7.1.2021. godine, u kome sam, kao čovek koji je početkom devedesetih godina radio u Engleskoj u poslu koji mi ovde nazivamo privatno preduzetništvo i sa tim iskustvom, kao direktni učesnik,  poredio  te uslove u odnosu na uslove kroz koje prolaze naši privatni preduzetnici.

Jedna od ključnih stvari koju sam u pomenutom tekstu istakao je:

Minula i blagopočivša 2020. godina je u Crnoj Gori bila prilično turbulentna. Osim borbe sa Korona virusom, Crnogorci su u prošloj godini vojevali i jedan mnogo ozbiljniji boj protiv teškog oblika političko-društvenog kancera koji je metastazirao poslednjih 30 godina- i gle čuda, kada se malo ko nadao uz Božju pomoć i snagu naroda uspeli su da pobede. U prošloj godini pao je Milo! Period apslolutizma u Crnoj Gori trejao je od 1989. do 2020. godine. Kraj! Možda ne "de jure" kako se to pravničkim žargonom kaže, ali "de facto" definitivno da.