Izreče jutros Velmoža jednu rečenicu o karnevalu u prestonici, a ja se pridržah da ne potegnem nešto na TV (skupo plaćena potreba za mazohizmom). Ovo on izreče ne shvatajući tako dubokoozbiljan i velikomučen da je ovde karneval svaki dan i to ne samo u prestonom gradu. Ovde je, vođice naš, svaki dan cirkus i na trapezu se prevrćemo da bi preživeli od minimalca, da bi održali neki nivo zdravlja, a da nam ne oderu i ono malo sala što nabismo žderući leba i margarina (sendviče), sa i bez podriguše.

„Vodite ljubav, a ne rat“ je parola koja je obeležila moju mladost. Dok su u Vijetnamu kratko ošišani marinci uterivali demokratiju u glave sirotih kosookih štićenika, dugokosi Hendriksi, Dilani (i poneki bokser) su širili poruku nenasilja. Uz trivijalnu harmoniju i detinjaste melodije postavljali su ozbiljna pitanja: o prirodi agresivnosti, o smislu života, o vernosti životnim principima, o žrtvovanju i pobuni...

Da li znate kako je počeo 2. svetski rat? Prema Radio Berlinu to se desilo tako što su 1. septembra 1939. poljski graničari iznenada nasrnuli na nemačku oklopnu armiju, slučajno parkiranu u baš u blizini granice. Naravno, patriotske snage 3. Rajha su „žestoko uzvratile“ i rasturile Poljsku (uz ruski blagoslov) u roku od mesec dana.

- Ma, gospodine, mi smo trenutno u ratnom stanju, ne možemo da se bavimo time! Rešavajte to sami!

A opšte je poznato da nam je, sa sve cvećem, presela njena vladavina nad vladarom.

U redu, takva motorka nije bila izvor opasnosti, ali u tom trenutku u zgradi RTS bljesnula je oštrica jednog mnogo strašnijeg oružija – cenzorskih makaza.

Kod nas postoji nekoliko vrsta mraka, od kulturnog do zdravstvenog, ali definitivno je najveći onaj koji se odnosi na informisanje građana. Medijski mrak. Nikada pre mrak nije bio crnji po tom pitanju nego što je danas. Na prste jedne ruke možete prebrojati elektronske i štampane medije koji u svom izveštavanju imaju i aktivnosti opozicije. Doduše, i režimski mediji izveštavaju o tome, ali samo u kontekstu „Domaći izdajnici, strani plaćenici, rušitelji i mrzitelji“ Nazivaju ih: „Ološ, kreteni, neradnici, šljam“.

Sinoć smo u kući zaboravili na TV, žive smo duše, opustili smo se, tako da smo jutros osvanuli u halabuci koja se da porediti sa kakofonijom orkestra koji se štimuje pred nastup. A nastup se čeka tačno u podne (kako drugačije), kada će velmoža isukati teške topove.

Krećem sa jutarnjim mazohizmom, a dan je savršen, prolećni. I priroda se buni protiv ove neprirodne ljudske realnosti.

Šta ćeš, nismo svi isti... Neko u ratu dobije metak, neko imetak.