Ne mogu oni nas toliko da neće, koliko mi hoćemo njih. Tako je to i tako to ide. Poput prosjaka na zamagljenom i neizvesnom putu, koji u večitom begu od prečica do smrti, sa komadićima nade u džepu, pomešanih sa bajatim mrvicama hleba, iznuren i imučen baulja- željan da se već jednom dokopa "obećane kuće" i da pred vratima iste- i to ne od njenog gazde, već od vratara i batlera, iskuka milost i milostinju; i možda neki zaboravljeni kutak u podrumu, kao savršeno mesto za odmor pre večnog počinka. Slika i prilika našeg (srpskog) puta u Evropsku uniju.
