Politika

Povodom svetskog dana socijalne pravde 20. februara.

Zato, hajde da podignemo malo poklopac i zagrebemo malo po usmrdelim i zagorelim ostacima onoga što se kuvalo u prošlosti.

U dobra, stara vremena, kada je zemlja u kojoj sam rođen bila negde između Istoka i Zapada, dinar je bio konvertibilan, pasoš cenjen, a granice otvorene u oba smera.

Na Kosovu se ništa nije promenilo. Kostovo je ostalo naše i izgubljeno, sveto i prokleto.

Evo, već šesnaest godina traje igra nesposobnih oko fabrike lekova Jugoremedija iz Zrenjanina.

Nedavno povećanje vodostaja telesnih tečnosti diljem otadžbine zbog mučki prosute krvi u Kosovskoj Mitrovici i javnog prosipanja suza pred kamerama samo potvrđuje da je Srbija močvara.

Rizikujući da mi Šešelj razbije njušku ili da me Vjerica Radeta i njeni partijski saborci „pričvrlje“ na nekom pešačkom prelazu, usput mi bacajući kletvu na sedam kolena unapred, a i u rikverc, ne mogu da se ne zapitam – da li će im, dođavola, neko stati na put?

„Ova glava mnogo priča – odsecite je!“, što bi u čuvenoj replici u filmu „Kosovski boj“ rekao Branislav Lečić, tumačeći lik Bajazita, koji na smrt osuđuje Obilića... Tako je nekako u Srbiji sa umnim glavama, još od pravog Kosovskog boja, sve do danas.

Da političari narodu rade "bezobrazne stvari" nije ništa novo. Da pri tom koriste onu stvar na "K", takođe je opštepoznato. Da, pogađate, u pitanju je - Kosovo.

Kosovo je nekima zavet, nekima teret, ali uglavnom sve nas „žulja“; bilo da smatramo da ga treba braniti, bilo da smo stava da ga treba „sahraniti“.