Politika

3 minuta sa Aleksandrom Vučićem

Možda mi jesmo takvi, no takve su nas načinili, životom koji nije život.

Svakim danom, bez mnogo buke, pomeraju se granice naših sloboda, shvatanja i nametnutih verovanja. Kad-kad ih i svesno prihvatimo, češće gunđamo ili sebi damo oduška što opsujemo, nešto kažemo na društvenim mrežama i posle 48 časova zaboravimo i pređemo na nešto drugo.

Svi se poslovi završavaju preko poznanstva i svako se trudi da se snađe u toj konstelaciji poznaničko-rodbinsko-kumovsko-zemljačkih veza. I niko neće da se „zameri“.

Prosečan građanin Srbije ne misli da smo svi isti: on vidi preimućstva tamo gde ih nema, a potpuno je slep za diskriminaciju. Savršeno je sposoban da mrzi i da u drugome, ma bio on podjednako bedan ili bedniji, vidi krivca za svoj loš položaj.

Brine me, da li ćemo se vratiti razumnom i ekonomski održivom kursu, ili smo na putu, zajedno sa našim monomanom na kormilu, da se skršimo negde u nedođiji, u potrazi za fatamorganama, odakle nas ni za guano đubre nekog budućeg srećnog naraštaja ne mogu sastrugati?

Želim da Vam pojasnim naše dobre namere u vezi nastavka saradnje dva bratska, kroz istoriju napaćena naroda, pogođena istim mačem istorijske nepravde i izolovanih od sveta, ničim izazvanim i nepravednim sankcijama.

Možda nas politika ne zanima, ali haj'mo početi zanimati se za sopstveni život, jer oni će ići onoliko daleko koliko im mi budemo dozvolili, sami stati neće.

Aleksandar Novaković

Mi koji ostajemo u Srbiji uprkos svemu imamo i taj jedini argument, da volimo svoju zemlju i da nikada ne bismo živeli „tamo daleko“.