Zato ne smemo da okrenemo glavu pred činjenicom da jedna politička karikatura i moralna nakaza pokušava da se nametne kao emisar, koji zastupa interese osuđenih kriminalaca!
Na svu našu muku, još će nas naše voljene komšije i istorijski krvni neprijatelji trovati perverzijama za malu decu. Nas, tolerantne i predustretljive, istinski odane zdravim životnim načelima i pravim, porodičnim vrednostima?!
Čovek je odrobijao deset godina čekajući da ga osude na robiju. Onda je došao u Srbiju da se leči od raka, tvrdeći da umire, a postao življi nego ikad. Onda ga je Hag osudio, a on rešio da dokaže da Hag nije u pravu. I tako u krug.
A, možda su se neke žute patkice ugnjezdile u njegove upravne odbore i direktorske funkcije? Ne, nikako! Ako su nekada i gakale o demokratiji, niške aerodromske patkice su na vreme preletele u Es-En-Esesovske patriotske (evropski bezalternativne) orlove.
Balavo prepucavanje o dužini "one stvari", tako karakteristično za adolescente, alkose, džibere i ostale frustrirane nosioce međunožnih visuljaka, ovih dana dobilo je dizanje (lat. "erectio") na nivo visoke nacionalne politike.
Da se razumemo – nikome nije smešno što je Marko Đurić uhapšen na Kosovu, niti iko normalan može ostati ravnodušan na slike nasilja kosovskih specijalaca nad civilima u Mitrovačkom dvoru. Ali, samo nenormalan čovek ne može, a da se ne zapita – šta nam je to trebalo?
Parola “Srbija se savijati neće” postala je, posle višedecenijskog trljanja o svakodnevicu, samo krpa kojom se glancaju cipele pred odlazak u Brisel i maramica za brisanje krokodilskih suza sa obraza koji je davno izgubljen.
Pa, da li je moguće da bi gamad mogla, primera radi, da dogovara pakt o nenapadanju sa Bugarima i Grcima sve dok ne raskomadaju i Makedoniju i preuzmu deo Crne Gore, da bi svoj prostor proširili?