Sabiranje i oduzimanje

Prvo sam tražila društvo za izlazak na poligon ispred zgrade. Uvek je tu nekoga bilo, neko se uvek klackao, ljuljao, igrao u pesku, jeo sendvič sa kajmakom na klupici između zgrada.

Nešto kasnije, kad je došlo vreme da se izlazi, da se probaju prvi poroci, tražiš nekoga sličnog muzičkog ukusa, sličnih interesovanja, nekoga ko je spreman da zajedno sa tobom na cigare potroši pare za doručak. Nekoga ko će sa tobom otići na prvu espreso kafu u koju ćeš strpati pola kile šećera, uporno ponavljajući kako ti nije jasno kome ova ovakva kafa može da se sviđa. Tražiš nekoga ko je spreman na iste stvari kojima se ti raduješ, na vikend – provode, slatke momke iz prvog jedan, dase iz tehničke, bežanje sa časova, svakodnevno iscrpljujuće ispijanje domaće kafe, jer za soka nisi imao...

Onda nailaze i periodi kad ti jednostavno nije ni do čega. Ni do izlazaka, ni do švrćkanja po gradu, ni do kafe, ni do cigara, ni do škole, ni do ortaka. Tada si zaljubljen. Tada si sa njom, ili njim, tada hoćeš da svoje mesto i vreme provodiš isključivo tu i tu, tada i tada i smeta ti što se drugi zezaju. Nisu ti jasne ovi što izlaze svakog vikenda, ovi što ko pevčine čekaju na ulazu u kafanu kako bi se odlučili koju će kokošku do jutra kljucati u mozak.

I to prođe. Kao što prođe sve. I više se ne događa. Jer, već se događalo. Tada. Negde u prošlosti. I misliš da si našao svoj mir. Da si okružen ljudima koji te vole i kojima je zaista stalo do tebe. I živiš u takvom ubeđenju.

E onda, kad upadneš u probleme, ne one 'nije me nazvao, nije mi se javio, pukla mi štikla, imam kontrolni iz matiša' probleme, nego ozbiljne, odrasle probleme, e tu se upravo vidi da li si napravio pravu selekciju. A, da se razumemo, verovatno nisi.

Glupost je reći da će ti se u sranju naći samo pravi prijatelji. Meni su se u sranju našli mnogi. I oni dobri i manje dobri i oni nikakvi. Razlika je samo u razlozima i ciljevima vremena koje su posvetili tebi i tvojoj nesreći. Gre'ota je da kažem da tu nije bilo iskrenih ljudi, ali je mnogo više onih, čiji je cilj da ti budu što bliže ne bi li uživali u mučenju kroz koje prolaziš. Nekako mi nikada nečija radoznalost nije bila dovoljno dobar razlog za ispijanje kafe sa istim. Znaš ono: „eh, da ga sad sretnem, pa da ga svrnem na kafu, pa da nekako slučajno dođemo na temu njegovih problema na poslu, problema sa ženom, decom, pa da se kasnije mogu pohvaliti pred ostalim džabalebarošima da imam informacije iz prve ruke“... Ima ih svuda. I crpe. Iscrpe sve iz tebe ko da nikad nisi bio živ. Pa ti dele savete. Jer oni znaju bolje od tebe. Oni znaju najbolje od svih. Oni će ti reći. Oni će ti pokazati. A ti samo slušaj i poslušaj. A ako si ovde prdno, kroz par minuta na drugom kraju selendre si se minimum usr'o. Tako je to u selu. I u gradu. U gradu možda i ponajviše.

Kažu 'daj čoveku vlast, pa ćeš se uveriti kakav je'. Pametan smo mi narod. Imamo mi vazda ovih pametnih misli. Imala sam tako ortaka koji su poprilično uspeli u životu, stvorili novce, uleteli u krug, zavrteli se. I još uvek se vrte. U krugu. To su ljudi koje žalim. I to samo iz razloga što znam da ta priča, taj novac, ta vlast, to nisu oni. Oni su nešto bolje. Dok ne steknu novac. Jer novac je vlast. Barem su mene tako učili. Ustvari, tako me učilo iskustvo.

I onda staneš i zapitaš se.

Presabereš se.

Bojana Ćebić Miletić