Septembar – mesec ponosa

Septembar uveliko odmiče.

Nakon šoka koji prati njegov početak (mislim na onaj ustaljeni, koji se odnosi na troškove oko pribora, udžbenika, garderobe), usledio je novi! Udžbenici koje smo debelo platili nisu dobri. Što ne bi bili dobri, šta im fali, ne znam, stvarno, jer baš ti su bili na spisku. Možda im leto nije godilo, ko bi znao... Uglavnom, naš ponos, deca, imaju dobar rezon: što kupujete udžbenike, kad su diplome jeftinije?

Eto, onaj novouvedeni sistem obrazovanja, po kome se dva dana ide na praksu a tri u školu, već daje efekte iako čestito nije ni započela njegova primena.

Reče jedna gospođa iz Švajcarske da, ako ovako nastavimo, ko zna gde će nam biti kraj. E, baš sam ponosna jer, kad ona tako kaže, znači da tako biti mora.

I ne znam koga da psujem, na koga da se izvičem, jer nam uzima i ono P od ponosa što nam je ostalo?! Pazi, molim te, nečuveno! Kombinuje se praksa sa teorijom, i to na isti način kao kad sam ja išla u srednju školu, samo što sad dolaze iz inostranstva da nam aplaudiraju i govore da treba da se ugledamo na njih. I treba, doduše, kad ne znamo za bolje.

Asocijacija na ovo doba godine je i zimnica. Naša navika, takođe ustaljena, jer to je ono „što svaka kuća treba da ima“. Čekati zimu bez gomile tegli i podruma punog đakonija spremljenih po domaćim, isprobanim receptima, za prosečnog stanovnika Srbije, potpuno je nezamislivo. Neradni smo, čak je i premijer potvrdio, ali kad je zimnica u pitanju, stvari se drastično menjaju. Ajvar – ponos svake domaćice!

Može se, kažu na televiziji, praviti na različite načine, a može se i kupiti: na pijaci, ulici, ali i preko interneta. Cene – prave, neradničke. Čak 1 evro za teglu ajvara u Pirotu. Istina, Piroćanac živ ne bi dao tolike pare, ali ima ljudi koji će izdvojiti tu sumu za proizvod čija cena pokriva samo troškove utrošenog povrća za njegovu izradu, a ostalo? Za ostatak hvalićemo domaćice, a one će biti ponosne! Od ponosa te vrste se živi samo u Srbiji i nigde više i zato, valjda, što smo jedinstveni u tome, niko i ne razmišlja da, ako se već prepisuje, prepiše i model življenja od sopstvenog rada ili umeća.

Sa druge strane, vest, zaista za ponos. Naši učesnici paraolimpijskih igara osvojili medalje i time pokazali da nisu samo ponos nacije, već da se njihova deca imaju kim ponositi. Izuzetan primer upornosti, hrabrosti, borbe... Moj naklon tim ljudima, vratili se oni sa medaljama ili bez njih, svejedno.

Mnogo primera ovog septembra, meseca ponosa u našoj voljenoj otadžbini, koja svakim danom pokazuje napredak i postaje humanije i tolerantnije društvo. Da, istina je, to tvrde ne samo borci za ljudska prava, nego i LGBT populacija, koja svoju nedelju ponosa obeležava ovih dana.

Uporedo sa navedenim dešavanjima, transparentnim i narodu plasiranim putem medija, u skladu sa pravom na informisanje, postoje dešavanja za koja se ne čuje daleko, jer ona zapravo ne postoje. Nikad nisu ni postojala... Zlonamerni su sve što se priča na temu zapošljavanja po političkoj liniji izmislili. Nije da sam baš ponosna na takve ljude, ali ne može sve biti ni savršeno. Oni su ponos svojoj vrsti.

I tako, iza jednih vrata, neka osoba je odbila posao u struci i to u službi o kojoj je sanjala, jer nije htela da bude član stranke, već je htela da posao za koji se školovala, radi po savesti i Zakonu; nije pristala da joj se donošenje određenih odluka diktira, jer joj je važno šta običan narod, koji svakodnevno sreće, misli o njoj; takođe, nije htela da izneveri svoje principe, prijatelje, ljude koji joj veruju...

O tome se ne priča, a ja sam, baš, ponosna na tu osobu i njoj slične!