Socijalno neiskusna

Svakog dana čitam u novinama političke teme: “proneverio, zapretio, zloupotrebio”, crnu hroniku: “ubio, zaklao, pregazio”, zabavnu rubriku : “ostavio, prevario, izradio”. Čak su i sportske vesti  varijacija na “pogazio, dotukao, porazio”; sve do zadnje strane, gde je neminovno “preminuo, umro, prestavio se”. Više ne mogu ničemu da se čudim, a i ne smem: odmah bi me ljudi zapitali, “Pa u kom veku živiš ti? Sve to je tako uobičajeno, da više nije ni vest...”  

Ne smemo se u ovom svetu ni roditi socijalno ili emocionalno neiskusni, jer to se ne prašta. Na stranu otmeno tituliranje “reakcionar, konzervativac, fantazer, idealista” i malo prostije: “glupak, budala, rogonja, naivčina”, ali zar možemo i moramo znati i pre nego što se rodimo, ko je ko i šta je šta? Smemo li da dozvolimo sebi da budemo prevareni, ismejani, iznenađeni? Tinejdžer koji u petnaestoj godini nije imao seksualno iskustvo sa pet vršnjakinja, dve “milfače” iz komšiluka i tri udovice, u svim mogućim pozama, još ako to nije objavio na društvenim mrežama i plastično objasnio drugarima, postaće predmet neviđenog podsmeha. Tinejdžer koji  nije desetak puta prevezen u Urgentni centar na ispiranje želuca zbog zloupotrebe alkohola i droge,  poželjno je da bar ima iskustvo u intervencijama policije zbog tuče, ranjavanja, pucnjave, uličnih nereda posle utakmica, grafita na školskim zidovima i slično. Kad u petnaestoj nema  iskustvo tridesetogodišnjaka, kandiduje se da postane društvena nula.

Isto se događa i starijima: nivo društveno očekivanog pređenog iskustva se stalno podiže, baš kao prečka kod skoka u vis u atletici. Biti zgrožen, iznenađen, šokiran, sablažnjen nečijim moralnim padom je neprihvatljiva  reakcija; što je niži pad, to više moramo skočiti, da se uzdignemo iznad pojedinačnog i predstavimo ga kao “opšte i očekivano, u datim okolnostima normalno”; da istaknemo da smo mi to sve već predvideli i znali i da trepnuli nismo kada se dogodilo. 

Biti socijalno neiskusan, biti “novajlija”, “zelen” ili “žut oko kljuna” zaista se skupo plaća u životu. Sigurno ćete biti prevareni, ostavljeni, izigrani, nadmudreni – ali, to nije sramota. Šta bi dali mi, koji smo razmenili petu banku, da izbrišemo sve što “znamo”, da se odreknemo svog iskustva, zbog kojeg se stidimo i očajavamo? Cenimo mi svoje iskustvo, ali kako smo do njega stigli, radije ne bismo pominjali – kao ni prvi milion. Jer, nema lepšeg ni uzvišenijeg osećanja od verovanja svim srcem čoveku i ljudstvu, koje, kao mladi, volimo naivno i prvi put, sa onom životinjskom ozarenošću u očima.

Ako kažem da volim ljude onakve kakvi jesu, da verujem  u njih i kad me spotiču (jer shvatam  koliko su nesrećni), da postoji  jednostavna ljudska sreća i radost, da smeh leči – privlačim protiv sebe horde hejtera, koji će sve to popljuvati i otići da se mršte u nekom uglu (jer oni su već sve iskusili i shvatili da je sve – laž, prevara, podlost i niskost, te odbijaju da učestvuju u životu kao takvom). Hejtovanje je drugi  poželjan oblik socijalnog ispoljavanja, lako i brzo svarljiv, jer ne podrazumeva umni napor da osmislite odgovor na pitanje “kako bi trebalo da bude” – samo pljucnete i odete. Svaki hejter ima i koferče puno argumenata o našoj teškoj političkoj i ekonomskoj stvarnosti, o nemogućim “okolnostima”, možda i poneku teoriju zavere u rukavu, fragmente naučnih i filozofskih postavki i istraživanja; nema šanse da u sporu ne ispadnete budala koja nema pojma o životu, jer takav već sve zna, sve je iskusio, sve je ispitao i zaključio da je sve ništavno i nije vredno truda, osim njih samih, koji su sve to lepo upakovali da nam objave kao neku novu religiju. Umesto “vjeruju”, neka bude “hejtuju”.

Jedna prijateljica mi je priznala: “Mrzim sebe zato što sam kupila pola kile čvaraka i pojela ih za dva dana”. O, sreće moje, kako jednostavna duša, kakav razlog za samoprezir, kakav “greščić”  – da umem, od te rečenice bih napravila roman i ovekovečila je! Rekoh joj: “Ja mrzim ljude koji mrze sebe” i onda smo se dugo smejale, na čuđenje prolaznika, jer više nije čudo biti namrgođen i ljutit. Niko vas i ne pita zašto ste “nadrndani”, ali kad se smejete, svi su radoznali: “Šta se ova budala smeje, šta to ima smešno?”

Ne bojim se da me proglase socijalno neiskusnom, naivnom i glupom – jer, jesam, i ostaću, ma koliko moj brojač pređenih kilometara pokazuje. Ispovedam ljubav prema čoveku i veru u čovečanstvo. Smejem se, jer smo jedini u ovom delu svemira sposobni za smeh i radujem se malim stvarima u životu, kao vilin konjic koji za jedan dan uzleti i sav se u tome izrazi.

Sanja Simić