Tačno u podne

Meni je EPS, slobodno to mogu reći, druga kuća. Nisam te sreće pa da sam postao radnik preduzeća sa 600 direktora, već sam samo toliko vremena proveo na šalterima ove, još uvek, naše firme, za koje se doduše šuška da će je kupiti Nemci ili Rusi (u zavisnosti kome se budemo priklonili), da je eto to razlog zbog osećaja koji nosim u sebi.

Prvo sam otišao da vidim zašto mi prete da  će poslati haračlije. Dug suviše malen, skuplje haračlije od duga. Rešim, ipak je bolje platiti, no sa haračlijama i šalterušama bitke biti, al' prevarih se da to može tako jednostavno biti, veli mi: stan'te u onaj red, račun da vam naprave, ko u kafani pomislih.

A red, dragi moji, svakakvim se imenom može nazvati, ali redom, nikako. Stotine ljudi namrštenih, uplašenih i besnih istovremeno, mašu onim papirima sebi pred očima, od muke se hlade, a miris belog luka, pržene paprike i bureka sa mesom tek izedenog... 

Ne čuju se od parfema (što bi se reklo), te ja sam sebi u sebi rekoh, ima dana harač da se plati.

Dođoh tako sutradan, red ne postoji, dobih taj napravljeni račun iz prve, vadim novce da platim, ko da novci nisu moji, nonšalantno, kao da sam stvarno jedan od onih čuvenih 600 EPS direktora, kad me sa one strane šaltera presekoše reči šalterske službenice (ko naše estradne umetnice, kova 'ladne vode) da za plaćanje moram stati u onaj red. Koji red, pitam onako zabezeknut, jer samo jedan red tu ja vidim, u kome prepoznah par ljudi od juče što čekaše u ovom prvom redu, gde ja sad posve sam stojim. Kao i juče, rekoh sebi: sutra, (ako dočekam sutra).

Vidimo se sledećeg meseca, tačno u podne.

Jovica Živanović