Tempirano zamajavanje

U vrhunskom državničkom maniru, Vučić je ipak primio premijera Albanije. Edi Rama je došao dvadesetak dana nakon prvobitnog termina za posetu Srbiji. Dvadesetak dana je trebalo da bude dovoljno da Srbi zaborave dron sa zastavom tzv. Velike Albanije, koju je nad stadionom u Beogradu prošetao rođeni brat albanskog premijera.

Reklo bi se da je poseta bila čista win-win situacija. Svi su na dobitku. Evropa je pozdravila susret dvojice premijera, uz komentar da je to jasna poruka o okrenutosti dvaju zemalja ka budućnosti. Rama je obavio svoju državničku dužnost i progovorio usred konferencije za novinare o nezavisnom Kosovu. Čak je izjavio i da se u Beogradu oseća odlično. Vučić je, kao proverena drama queen, pokupio jeftine melodramske poene, kod onih koji se već mesecima lože na njegovu zadrhtalu usnu i munje iz pogleda. Odbrusio je da niko neće u Beogradu da ponižava Srbiju pričom o nezavisnom Kosovu, a naročito ne premijer Albanije, jer Kosovo nema nikakve veze sa Albanijom. Problem je u tome što je taj neko već ponizio Srbiju usred Beograda, i to prvo na stadionu, a sada i u živom prenosu press konferencije.

Urednicima većine beogradskih medija zlatna koka je snela zlatno jaje pravo u krilo. Danas je na repertoaru informativnih emisija elaboriranje teme. Akcenat se stavlja na potencijalni rat. Pardon, akcenat se stavlja na najvećeg državnika koga smo u istoriji imali, koji u skladu sa onom naslovnicom Informera, imao petlju da onako saspe munje i gromove Ediju Rami u lice. Vučić je, u stvari, svojim brzim i odlučnim odgovorom sprečio novi rat! Ko drukčije kaže, neprijatelj je ove zemlje i najgrublje napada premijera. Istina, nismo primetili da je Rami zaigrao jedan jedini mišić na licu dok se kolega busao u grudi, ali, koga  to još zanima.

U međuvremenu se ne primećuje, ili namerno ignoriše, još jedna provokacija, možda najveća od svih. Poseta Edija Rami Preševu je takođe veoma neuobičajena u svetu diplomatije. Strani diplomata se u zvaničnoj poseti ne šeta po tvojoj zemlji kako mu se prohte. Ali, opet, to je bila fina prilika da recipročno razmenimo bilborde. U srpskim opštinama su osvanuli bilbordi sa Vučićem kao jedinim premijerom, a u albanskim oni sa Ramom, kao jedinim premijerom. Slika i prilika.

Dok su se oni provocirali, našoj inteligenciji je zviznuta šamarčina u vidu pregovora oko prelaska granice sa Albanijom samo uz ličnu kartu. Kolektivno osuđeni na održavanje privida, napokon smo mogli da zaključimo da na granici sa Albanijom stoje naši carinici i da su na karaulama naši graničari. APP – ako prođe, prođe. Izgleda da je prošlo, jer su oni isti mediji koji nas zamajavaju ratom („samo da rata ne bude“ je čuvena mantra gladnih) propustili da se zapitaju kakva je to farsa sa pričom o granici, koja odavno nije pod našom kontrolom. Tamo je dovoljno staviti keče na glavu i preći granicu, i to otkad još.

Dok nam MMF kroji sudbinu i postrojava ministre, dok radikali čekaju Šešeljev povratak, mediji nas orkestrirano podsećaju na ratovanje i poručuju da ništa nije važnije od mira. Bolje gladni i obespravljeni u banana državi koja je u miru, nego ono drugo. Bolje pakt, bolje rob, bolje sve. Mahinacija koja preti da ugrozi iznošenje dece iz smetova, dodavanje ćebadi, sliku iz helikoptera ili čamca za spasavanje. To što nema nikakvih normalnih osnova za tanku sumnju da bi do rata moglo doći, nije bitno. Televizije i novine su zabrinute, a one valjda najbolje znaju.

Ljubinka Boba Nedić