Uoči Badnje večeri 2019.

Počelo je sa propalim studentom Milovanom Đilasom i kraljevskim poručnikom Arsom Jovanovićem i jednopartijskom sistemu, onda obojica postaše generali, pa drug Đido naredi ubici Silvu Gorencu da ubije staljinistu Arsu i tako traje ta komunistička međufrakcijska borba decenijama, preko Tempa, Peka, Veljka, Blaža…do prvoborca Vidoja Žarkovića, četničkog konvertita Veselina Đuranovića, Marka Orlandića…sve do 1989. Do Žute grede i jogurt revolucije, kada su stasali mladi komunisti Momir Bulatović i Milo Đukanović.
Od pojave višestranačja u CrnojGori, sve partije i političke opcije bile su komunističke frakcije, izuzev jedne, antikomunističke, a to je bio Liberani Savez Slavka Perovića. Posleje i LS Milo integrisao, preuzevši mu ideologiju u delu koji se odnosi na poglede ka Srbiji, a samog Perovića proterao u Češku. Milo je pod svoje komunističko okrilje sastavio sve, od NS Novaka Kilibarde, do LS Slavka Perovića, bez Slavka Perovića, a Momiru Bulatoviću, sem skromnosti u svakom moralnom i materijalnom pogledu, preostaju predstavnik Reformista Ante Markovića – Andrija Mandić, staljinisti i oni kojima je Gospodar Crne Gore i Brda, Milo Đukanović, rešavao sve problem sa par stotina ruskih dolara ili evra pod kontrolom kriminogene sredine. Ko god da pobedi učvrstiće svoju frakciju i potvrditi suverenost Brozove Udbe, nadajući se što bogatijem plenu, dok će poraženi čekati svoju novu šansu u ideološkim greškama protivnika, u nekim novim Lijevim skretnjima, plemenskim obračunima i podršci zapada ili nekog novog Slobodana Miloševića. One snage koje su za Badnje veče 1942. završile u Pasjim grobljima, mogu se, možda samo nadati, da njihovi životi i njihova imovina neće predstavljati zajednički poligon za obračun komunističkih frakcija.

Miša Matić, Beograd 3. Januar 2020.