Veliki rat u očima malog čoveka 2

Časni sude, nikome nisam pomogao. Hteo sam, ali nisam mogao. Velika studen, nepregledne šume, napadi arnauta, marširanje, glad, iscrpljenost...

Ako bi neko od nas i posustao u onoj snežnoj golgoti, naslonivši glavu na uvijeno ćebe, ili šinjel pored kakvog drveta, ili stene, niko mu više ne bi mogao pomoći. Ko je gde zastao, tu je i ostao. Uzalud je bilo da iz snega dižem smrznute drugove, prijatelje, saborce, braću... Znali su oni, kao i ja uostalom, da će nam kosti ostati rasute po planinama čija imena nismo ni znali. Ni sam ne znam koliko puta sam čuo, pa i sam povikao: Ostavi! Produži!

Svi mi koji smo pretekli boleštinama, zimi i arnautima, dospeli smo u kolonama do Valone i tamo čekali spas. Jad i čemer na obali velike luke. Čekali smo da, onako mršavi, pogrbljeni, vašljivi i na granici života i smrti, budemo potrpani na brodove i poslati na jug. Tada sam prvi put video more.  

Imao sam manje od pedeset kila kada sam stigao na to ostrvo. Tu, na Krfu, su nas prvi put postrojili nakon odlaska iz Srbije. Ljudi upalih očiju, ispucale kože, crni kao ugarak sa ognjišta koja su ostavili daleko iza sebe, stajali su, dok su regent i njegova svita gledali šta im je ostalo od vojske i naroda. A šta da kažem, a da ne ogrešim dušu? Bilo nam je nekako drago samo da ga ugledamo. Ej! Vidi ti to! Prestolonaslednik Aleksandar je došao pred stroj! Šta sam tada znao? Časni sude, kako sam mogao znati? Ja, srpski seljak, neuki paor, nisam tada ni pomislio da je to samo jedna najobičnija balavurdija.

Sve što je moglo da hoda bilo je na tom Krfu, ostalo je bilo nedaleko odatle, na malom ostrvcetu zvanom Vido. A kako je bilo tamo? Tamo se umiralo u talasima. Tifus je kosio sve ono što nije pokosila dizenterija. U talasima se i sahranjivalo. Kad na groblju više nije bilo mesta oni pretekli bi čamcima, tamo negde prema pučini, nosili kosti nesrećnika. Kosturi su sahranjivali kosture.

Oporavio sam se na tom grčkom ostrvu i zavoleo te ljude tamo, ali želja da se vratim kući bila je veća od patnje koju sam video i doživeo. Sve nas je mučilo i sve se glasnije među vojnicima čulo pitanje: Kad ćemo u Srbiju?

Dane sam, slično kao i na frontu, provodio u isčekivanju. Domunđavao sam se sa nekim višim oficirima kako bih išta doznao o danu povratka. Tetošili su me vojnici, samo da bih im preneo šta kažu kapetani, a šta majori. Čak sam se i opkladio jednom prilikom u kakvu sitnu stvar, da ćemo za najmanje mesec dana krenuti natrag, samo da bih sebi i njima mogao olakšati osećanje prognanosti.

Znam i da je bilo onih koji su ostali tamo, ali takvi su se na prste mogli prebrojati. Kada smo najzad dobili naređenje za pokret i isplovili prema Solunu, nisu mi više falile vinjage ispred krfskih kuća, ni šetnje kroz maslinjake, ni slatkasta rakija koju sam pio u njihovim kafanama. Ništa mi više nije nedostajalo, pa ni to more. Tada sam ga video poslednji put.

Milutin Marinković