Vremenska kapsula, pardon kontejner

Pre dvadesetak i više godina, dok sam se iz studentske menze vraćao u iznajmljeni sobičak, u okolini zgrade u kojoj sam živeo video sam jednog starijeg gospodina koji je dugo preturao po kontejneru. Do tada sam navikao da ljude slične njemu  srećem uglavnom na Kolarcu i to na promenadnim, besplatnim koncertima. Naravno, viđao sam tu retku vrstu i na drugim mestima ali, u moru upasanih trenerki, pevaljki, naoružanih patriota, glasnih političara i uspešnih biznismena  bila je to  vrsta koja je izumirala, nevidljiva za većinu. Tada, pored kontejnera taj gospodin je, što bi rekli današnji klinci „izdominirao“. Visok, prosed, u odelu sa besprekornim čvorom na kravati, delovao je kao da traži sat koji mu je nepažnjom spao sa ruke. A da je u stvari tražio - hleb.  Uredno je slagao svaki komad bajatog hleba u kesu, a one buđave odvajao i bacao žgoljavim psima koji su ga okružili. Neki od njih su i režali, jer su teritoriju očigledno smatrali svojom ali, većina je srećno mahala repom. Zadržao sam se još neki  trenutak, zahvalan što sam u menzi posrkao krompir čorbu bez mesa i pojeo komad svežeg hleba. Istovremeno sam bio i besan i tužan i zabrinut, jer me je trenutak u kojem sam shvatio da su smo u istim godinama, gopodin i ja delili verovatno slične planove, naterao na to. Progutao sam knedlu, pretpostavljam  kao i on dok je odvajao buđav od bajatog hleba, okrenuo se i uputio u svoj sobičak nadajući se da će ipak doći neko drugo vreme u kojem će svako imati malo više od hleba, a da to više ne znači manje dostojanstva.

Vremenom nisam odustao od svojih planova, koliko god da sam morao da ustuknem pred nekim svetom koji je ratne trofeje sakrio u podrume, zlatne kajle utopio u lokalnoj crkvi, a glas školovao na privatnim akademijama. Vrlo brzo se polusvet nametnuo kao svet i postavio pravila nekog novog društva u kojem je na primer, ružno reći kurva, ali je san gotovo svake devojke da postane starleta.

Umorni od ratova, gladi i bede s kraja prošlog, verovali smo  da novi vek donosi novo, bolje doba ali to se nije dogodilo. Stvari su ostale manje - više iste, menjajući oblik a zadržavajući svoju suštinu, te je jednog zanatliju zamenio drugi, diplome se više ne kupuju na jugu zemlje nego u prestonici, a tihi i pristojan svet i dalje istražuje sadržaj kontejnera koji su svuda, osim u Beogradu ostali isti. Vlast u prestonici ih je samo malo doterala, ukopavajući ih u zemlju čineći tako trud onima koji bi ih obilazili uzaludnim i ostavljajući ih i bez bajatog hleba. Političarima oni služe za međusobno optuživanje jer su već nekoliko godina, zbog loše izvedenih radova van funkcije. Milionske cifre potrošene za njihovo postavljanje, a koje bi nahranile gladne, samo pune usta političara u svakodnevnom prepucavanju . Teško da bi gospodin sa početka teksta, čak i uz pomoć štapa, uspeo da izvuče nešto iz njih. Jer, u njima i nema ništa. Oni su prazni onoliko koliko i stomaci jednog dela građana ove zemlje. I to onog, koji za sve ove godine ipak nije izumro, nego se samo prilagodio i evoluirao u neku novu a zapravo istu, staru  vrstu tihog, pristojnog i dalje gladnog sveta. Onog kojeg i dalje viđamo a da ga ne primećujemo, a koji u novine dospe samo onda kada u očaju iskoči kroz prozor, puca u svoju decu, ili se nemo ugasi i iščezne ophrvan sećanjima i prekriven zaboravom.

Nedavno sam u marketu čekao u redu dok je jedna baka isped mene tražila da joj prodavačica izmeri najmanji komad mesa. Dok je nestrpljiva većina negodovala i coktala ja sam se setio bajatog hleba, velikih životnih planova i očekivanja. Smiren i pomalo tužan sam čekao da baka pazari, jer sam na trenutak mogao da osetim gorčinu života sa 15000 dinara penzije i strahom od njenog umanjenja. A od marketa do kontejnera nema puno, samo par tromih koraka. Progutano dostojanstvo neće da napuni prazan stomak, ali malo bačenog hleba hoće. 

Nebojša Stefanović