Politika i društvo

Šunjali su se sumnjivi tipovi veštačkih osmeha, kroz zube znakovima škrgutali o ponudi koju je svaki hranitelj porodice morao da prihvati.

Sine, ako ne nađeš nijednu, kupiće tebi otac jednu Albankicu, pa se vi u tišini razmnožavajte.

Ne pišem o politici i političarima, jer gledam kakvi smo mi, obični, osedlani, glasači, vikači, i ništa mi nije čudno.

Zar je trebalo da proteknu eoni od kosmičkog prdeža, da bi to savršenstvo zvano čovek postalo otupeli gledalac rialitija, koferčića, banana i psihopata? Prosto rečeno – pizda.

Stalno se govori o tome kako samo gadovi i guzice dobijaju publicitet, ali eto, ispostavi se da ni jedno dobro delo, ako dođe pred lice javnosti, ne ostane nekažnjeno, ni jedan čovek neukaljan.

Još ne mogu da se načudim, kako to da u trulom kapitalizmu ne kapiraju da je normalno nemati struju, vodu, pare, a da je normalno imati pse lutalice po ulicama, gomilu đubreta kraj puta i neobrazovanog predsednika? Jeb’o ti narod gde u bolnicama rade lekari koji nisu kupili diplome i gde inženjer ne vozi taksi.

Znate li vi uopšte ko su vaša deca? Gde su, s kim su i šta rade? Koliko stvarno poznajete vaše dete? Malo? Ni malo? Bar mrvicu?

Poznato je to da je priroda najbolji lekar, i da sve što se nakaradno rodi nijedan lečitelj neće ispraviti, a najgore boljke su neizlečive, kao i bol u polnom ili nekom njemu kompatibilnom organu.

"...Ljudi, otvorite oči, oslobodite se straha, ali ponajviše otovorite svoja srca, jer jedino nas ona mogu povesti izvan granica nametnute stvarnosti..."

Bez obzira na sve moguće okolnosti koje možete nazivati opravdanjima ili izgovorima, za uspešno življenje, za promene na bolje, za makar neznatno idealniju budućnost moraćemo se boriti. I to žestoko.