Politika i društvo

I sada, umesto relativno pristojnih leševa u, za to stanje primerenom, okruženju, danas imamo na hiljade, pa i milione živih leševa koji šetaju, sam Bog zna zašto, a koji bi odavno već trebalo da su sa druge strane.

„Oni osećaju da su drugačiji, vide, mnogi se povlače u sebe i pored toga što su veoma nadareni za neke stvari, njihovi talenti ostaju u senci njihovog hendikepa a neretko su i žrtve raznih oblika nasilja. Mnogo češće nego što se priča i mnogo više nego što se o tome zna, baš zbog svoje nemoći“.

Naravno da u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoji hohštapleraj, kao što postoji u svakoj instituciji. Nemoguće je da ga zaobiđe bilo koja religijska ustanova. Nema ničeg spornog u tome da je crkva u velikoj meri odnarođena od svojih vernika.

Saznanje da ćeš umreti kao smrad, samo zato što nisi rođen i vaspitan kao gad, nije nimalo lako podneti. A dići ruku na sebe, još je gore...

Nemate vi, golje, pravo ni na sreću! Sreća je privilegija bogatih i moćnih! Nemate pravo ni na nadu, ni na snove!

Pa vi nastavite da ćutite što će vam deca živeti u rasulu, i nastavite da se molite Bogu za spasenje i da širite “mudrosti“ o duhovnom životu.

A pijuni, jadni, uvek na prvoj borbenoj liniji – nisu ni svesni svoje pozicije. Rečeno im je da idu napred, bez pogovora. I oni se, spuštene glave, poslušno pomeraju. Iza njih se krije ostatak ekipe, ne mareći za žrtve koje podnose zbog njih.

Ćutati znači dati drugom za pravo da čini šta mu je volja, bez obzira što to što bi činio ne valja po okolinu.

Kraljevo zapravo i nije grad, to je stanište nevoljnika zaboravljenih u vremenu i prostoru, ljudi bez igde ičega među kulisama ove, iskreno rečeno, lepe životne pozornice.

Živimo u vremenu anarho-komunističkog postmenstrualnog sindroma. Institucije koje su državne, i koje se finansiraju isključivo od narodnog novca, gotovo su privatizovane od strane političkih partija.