Politika i društvo

Sve mislim, mi smo svikli da živimo u nekom međuvremenu, poštujući kult smrti i radujući se pokolju, strahu, strepnji i beshlebici.

Pod plaštom dobročinstva, humanosti, razumevanja i tolerancije, dozvolili su da im u zemlje uđu infiltrirani radikalni islamisti, kao kroz bušne gaće. I onda su u čudu?

Čovek nikada kao u ovom trenutku nije bio lišen sebe do te mere da više nema vremena niti mu pada na pamet da se zapita: ko sam, šta sam i zašto sam koji krasni ovde?

Zato neka ostane zapisano da ni svi Srbi nisu krezubi, masni, prljavi, tupavi i zli gibaničari iz Bulajićevih filmova, kao što ni američka demokratija nije ono što bi oni voleli da jeste.

A ruku na srce, ja bih volio da naroda i nema!
Replika iz filma U ime naroda

Nekad se, uz Rubinov, malo ohrabri, pa krene da psuje i vlast i onog pedera i da drpa ženu za sisu.

Terorizam nije čin bezumlja, mada tako izgleda, on je vaspitna mera, kazna koja ima za cilj da na najbrutalniji način upozori neposlušne da se saglase sa željama onih koji tako ostvaruju svoje ciljeve.

Nema tog, čak i od ovih naših goniča robova i njihovih podguznih parazita, ko nas nije pohvalio za doprinos koji dajemo svetu da se ljudskost, kao zaboravljena karakteristika dvonogog bića, sačuva i pokaže na delu.

Znači, ratno stanje u Francuskoj. Za državljane naše zemlje to nije nikakva novost, jer svako malo njihova ratna dejstva se ovde osećaju.

Došli smo dotle da se iz korita, uz prljavu vodu, nemilosrdno izbaci i beba. Niko više ne želi da ostane u ovoj zemlji, niko više ne misli da je ovde išta vredno čuvanja, negovanja, spasavanja.