Politika i društvo

"...Ljudi, otvorite oči, oslobodite se straha, ali ponajviše otovorite svoja srca, jer jedino nas ona mogu povesti izvan granica nametnute stvarnosti..."

Bez obzira na sve moguće okolnosti koje možete nazivati opravdanjima ili izgovorima, za uspešno življenje, za promene na bolje, za makar neznatno idealniju budućnost moraćemo se boriti. I to žestoko.

Televizija je neizbežna, treperi kao natprirodni entitet, igra uloge – od pozadinske muzike do noćne lampe – i nametljivo diktira život, šalje manifestne i latentne sugestije o tome šta je poželjno i prihvatljivo.

Ako hoćeš da ti umesim čoveka po želji, daj mi dete.
Ako hoćeš da ti oblikujem stado po želji, daj mi da sprovodim reforme školstva.

U burnim vremenima, kada ništa više nije sigurno, očuvanje sopstvene stražnjice gotovo je prioritet. Nagon za očuvanjem sopstvene stražnjice ne bira sredstva u borbi koja je nedostojna ljudskog bića.

I zato je neobično, degutantno, čak prezira vredno smejuljiti se tim cirkuzanima, ili ih bockati onim ciničnim smeškom žrtve i prezrivim pogledom na sečivu giljotine, kritikujući dželata što mu smrdi iz usta.

Da li je svejedno, nama Beograđanima, ako je neko iz Vranja, Kruševca, Valjeva, Užica? Ma, mnogima uopšte nije svejedno ni ako ste iz Ovče, Borče, Krnjače. Ako niste iz kruga dvojke, onda jedino možete biti sa Dedinja ili Senjaka. Sve ostalo je bezveeeze!

Ne može se voleti ništa što samo sebe ne voli. A u tranziciji je, osim nadmoći kretenskih kreatura, samosažaljenje dominantno osećanje koje pokriva sve.

Kada ćete početi da bojkotujete barabe, mafijaše, kriminalce? Kada ćete obratiti pažnju na onog sa prljavim, umazanim rukama, sa crnim ispod noktiju koji svojim znojem zarađuje za svoj hleb?

“Ali, ono što je važno, jeste, ko su, zapravo ti naši ljudi koji sprovode te programe i da li oni, zaista, veruju u to što pričaju i rade? Reklo bi se DA. Pitanje koliko država ima uvid u sve to, besmisleno je, s obzirom na to kakva je vlast.”