Politika i društvo

Jelisaveta Vasilić, bivša karijerna sudija, članica Saveta za korupciju: “Ko god dođe od vojvođanskih paora, svi govore da je Andrej Vučić glavni u kupovini zemljišta i da sve ide preko njega... „

Andrej Vučić je punoletan građanin ove zemlje i mogao je da reaguje na ovu izjavu, a nije.

Umesto njega, reagovao je njegov brat, Aleksandar Vučić, Predsednik Republike Srbije:  “Moj brat nema ni jedan jedini ar zemlje u Vojvodini.“

Pogibija pilota – Juče nas je zadesila tužna vest: „Dva pilota Ratnog vazduhoplovstva i PVO Vojske Srbije poginuli su danas oko 9.10 časova, prilikom pada aviona MiG-21, u rejonu sela Brasina kod Malog Zvornika, obavljajući svoje letačke zadatke, potvrdilo je Ministarstvo odbrane”.

Vest: „KESIĆ IDE NA ROBIJU? Podneta krivična prijava zbog verske mržnje i netrpeljivosti prema Srbima.”

“Bez obzira na ishod procesa, jer sudstvo je i dalje pod uticajem „žutih“ Zoranu Kesiću i autorima emisije „24 minuta“ će suditi sveti Vasilije Ostroški, slava mu i milost – ovako, ukratko, objašnjava svoje viđenje slučaja novosadski advokat dr Nemanja Aleksić” (kolega Vladimir Gajić, u izjavi za “Danas”).

Povodom imenovanja Marka Đurića za ambasadora Srbije u SAD, predlažem da se u svrhu njegove pristupne diplomatske besede – što je u diplomatiji praksa, prezentira njegovo nedavno obraćanje Violi fon Kramon, izvestiocu Evropskog parlamenta za Kosovo, onako kako ga prenosi Politika od 19. Septembra 2020. godine:

“Fon Kramonova je greška sistema

Moram na početku – kao onaj novokomponovani doktor nauka Aleksandar Martinović, da citiram sebe. U uvodu svoje knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA, 2012. godine, a nekako se to poklopilo i sa dolaskom SNS-a na vlast, sam napisao:

Definicije pojmova:

Seljak – čovek koji živi na selu.

Jedna scena iz Novog Sada je ovih dana konačno uznemirila građane. Naravno, ne i one iz vlasti koji su se svojski, nekih dvadesetak dana, trudili da je zataškaju – jedan lik (ne mogu da kažem čovek), besomučno, ne prestajući, pesnicama udara čoveka koji je bez znakova života (kasnije se ispostavilo da je onesvešćen) i leži na pločniku. Konaćno mu prilaze dva lika, obazrivo ga hvataju oko pasa u stilu – nemoj više, dosta mu je, on ih odguruje, vraća se žrtvi koja nepomično leži i lomi joj ruke – najpre jednu, pa drugu...jezivo.

Pre jedno godinu dana, u tekstu pod naslovom „Ostavite nam bar fudbal“, napisao sam – „Da se malo odmorimo od politike – idemo na sport. Ne zato što su nam uzeli institucije i što nam vređaju inteligenciju i ne samo inteligenciju, već i zato što je fudbal danas, ne samo najvažnija sporedna stvar na svetu i zabava miliona, već i veliki biznis, šta god to značilo – i onaj legalni i onaj u kome se mulja. Mi nismo uspešni ni u onom prvom – imamo sjajne fudbalere a loše rezultate, ni u onom drugom – muljamo na sitno, jajare, što bi u selu rekli…”

Sećate li se onih scena iz američkih filmova kada umirući heroj ili zanosna junakinja traži od drugog lika da nešto obeća? Ono uz dramsku pauzu, držanje za ruku, „dubinski“ pogled i zalazak sunca? I kako posle onaj što je nešto obećao prelazi 7 mora, 7 gora, pustinju prepunu škorpija i močvaru nastanjenu zombijima samo da bi održao obećanje? Ili, naprotiv, u drugom delu filma gledamo suze na dečijem licu, slušamo tužnu muziku, kucu koja cvili i čitamo titl: „Ali, tata, ti si mi obećao…!“

Slavko Ćuruvija, novinar, urednik i vlasnik Dnevnog telegrafa je ubijen 1999. godine – pre više od 21 godine.  Suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije počelo je 2015. godine – tek posle 16 godina, iako je od dana ubistva bilo jasno u čijem izvođenju je to ubistvo izvršeno, a sve to tek posle formiranja posebne komisije koja će se baviti ubistvima novinara. Prvostepena presuda – osuđujuća za 4 saizvršioca pomagača, visoko rangiranih pripadnika državne bezbednosti, doneta je posle četiri godine.