Politika i društvo

Jedna žena je izvrgnuta javnoj osudi – vakcinisala se u Srbiji protiv korona virusa, a nije Srpkinja! Time je, ako ta vakcina usfali, ne samo uskratila mogućnost da se vakciniše neki građanin ove zemlje – ili podoban stranac, već i nanela nenadoknadivu štetu fondovima našeg zdravstvenog osiguranja! Njeno ime je Vedrana Rudan.

Ne daj Bože da se Srbi slože!

U plodnim krajevima južne Srbije, gde od svih kultura najslabije uspevaju padeži, postoji izraz „dvaes-dva bez glavu“. Naravno, u pitanju su santimetri, i naravno, u pitanju je standardno baljezganje pijanih mužjaka. Posle pola gajbe piva koje „icepìmo pred zem-zadrugu“ hvalisanje seksualnim dimenzijama (uz landaranje uspomenama na neke davne pijanke ili kafanske tuče) je deo tradicionalnog južnjačkog folklora. To što prilikom pražnjenja bešike iza obližnje tarabe svako od alkosa brižljivo šakom krije svoju „šaku jada“, takođe je deo pišačkog bon-tona.

...ili samo one koji su se toga prvi setili, a oni ostali mudro ćute kako ne bi dizali rejting onima koji su se toga setili. I to je, nažalost, najkraća definicija karaktera naše opozicije – nema ni minimuma konkretnih zajedničkih interesa usmerenih ka navodnoj borbi protiv vlasti. Njih jedino interesuje međusobni rejting unutar opozicionog bloka, kako bi sutra – kad neko drugi skine ove koji su sada na vlasti, sa povoljnije startne pozicije učestvovali u trci za vlast.  

Nisam imao nameru o ovome da pričam, smatrao sam da je to lična stvar – Gospodo ja bih da se odjavim, i to je to, ali me je na to „nagovorio“ tekst  Cenzolovke „Šegačenje, estrada, cirkus: Taktika odbrane tokom suđenja Simonoviću slična kao kod Ćuruvije ili mafijaških organizacija” (Koreni 29.01.2021), koji takođe potpisujem – time i preporučujem.

Da li je neko iznenađen — nije. Da li se očekivalo — jeste. Da li je moglo dručačije — nije. Da li su i žiri i dobitnik znali da će i ovogodišnja NIN-ova ujdurma izazvati oprečne — mahom negativne reakcije — jesu. Na kraju krajeva, to im je i bio cilj. U procesu uništavanja kulturnog identiteta jednog naroda; u procesu sprdanja sa njegovim kulturnim nasleđem — od presudne je važnosti izazvati publicitet. Smeh nije smeh ako ostane u četiri zida. Naš ironičan smeh upućen njima, je njihov slavodobitni smeh upućen nama. Oni su pobedili! Da li je to dobro — nije.

Basari se baš posrećilo – 11 godina je bio kontraendorfiran (endorfin – hormon sreće, prim. DC), dakle – nesrećan, u „Danasu“, dok je famozno u kolumni istoimenog naziva pisao o nesreći koja ga je zadesila da tu piše, da bi na oduševljenje širokih narodnih masa – čitalaca „Kurira“ i ostalih kovača sreće u najuspešnijoj zemlji Evrope – i šire, u tekućem prelaznom roku prešao u taj prestižni beogradski – i šire, list.  

U stara, dobra(?) vremena, kada se ljubav prema Vođi izražavala horskim pevanjem i uručivanjem valjkastog predmeta na stadionu, kružio je vic o nesrećnom povratniku sa Golog otoka. Kad je najzad, željan svega posle višegodišnje robije, ušao u kafanu i naručio šniclu, kobasicu i vino kelner ga je dočekao rafalom pitanja: Bečku ili parisku? Kranjsku ili sremsku? Tikvešku smederevku ili Karlovački rizling?
Setivši se da se jednom već debelo opekao pri izjašnjavanju, on mu zakuka:

Branislav Lečić je iskusan glumac koji je u raznim pozorištima – DS, LDP, DHSS, pa opet DS, igrao mnoge uloge. U najnovojem komadu tog pozorišta „Sto dana, sto pitanja“, dodeljena mu je uloga pravnika koji na upriličenom performansu ispred Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave (MDULS) kazuje – „ ...

Imao sam čudan osećaj mučnine. Onaj kada duša otekne od ljudske zlobe i pritisne srce s jedne i želudac s druge strane. Želudac se spusti do bešike, a srce ode skroz gore kao da hoće da iskoči iz tela i skonča pod sopstvenim nogama. Isuviše je krhko za ovaj svet. Ipak, čovek se nekako presabere, uhvati vazduh, dođe k sebi, još jednom baci pogled na sve te naslove i jedino što uspe da izusti je jedno iskreno: Ne daj se Milena, nisi sama! Naravno, tu je i ono poštovanje pretpostavke nevinosti; možda čovek nije kriv? Možda?!