Politika i društvo

Gledam one scene ispred Skupštine Srbije – nekad Savezne Skupštine, tako smo je zvali u vreme  kad nismo bili samo Srbi...i hvata me neka tuga – šta se to dešava sa nama, Srbima, kako ispoganismo sve, a nema ni nikog drugog da krivicu bacimo na mrskog neprijatelja. Srbin protiv Srbina! Dokle! Do istrebljenja. Čak ni u štrajku glađu, ne možemo da se složimo.

Izbori se približavaju. Umesto karanfila na reveru, njihov zaštitni znak će biti Korona. "A must have" za ovu (i verovatno) sledeću sezonu. Ima još skoro mesec dana do njihovog održavanja, a mnoge tanane duše su već u predinfarktnom stanju.

Posle dvomesečne pauze nastavljamo sa radom, jer kako je ova napredna vlast otkrila (ništa od njih ne možeš da sakriješ), naš glavni kolaborant – korona virus, je poražen, tako da nema razloga ni mi da budemo više u izolaciji.

* * *

Orvel među nama – Eto tako, namernuo se Orvel za vreme dvomesečnog kućnog pritvora jednog građanina iz klase „65+“. U pitanju je nova postavka, pa će u skladu sa tim, biti i novih likova.

Imam jednu jako lošu naviku: Volim da idem po sred puta. Ni levo, ni desno. Prezirem tabore! Svaki tabor je drugo ime za krajnost; a svaka krajnost je samo prečica do ludila i haosa. Zato biram sredinu. Baš tamo gde je krajnji domet kamenja koje nemilice bacaju i levica i desnica. Samo sredina! Dobro, dadao bih: sredina i svoja zemlja- dovoljno za jednog čoveka.

Nemačka, februar 1933… Nepunih mesec dana pošto je Hitler položio zakletvu kao kancelar (po naški – premijer), grupa nacističkih aktivista, koristeći noć umesto fantomki, zapalila je Rajhstag (po naški – parlament). Za paljevinu su optužili političke protivnike, pohapsili ih, a vlast je iz demokratije prešla u jednopartijsku diktaturu na čelu sa svemoćnim firerom. Parlament je, budući da je postao nepotreban, raspušten, a brigu o tome šta narod treba da misli, preuzeo je her Gebels.

Da sam Vučić

Refleks mozga! Borba sivih ćelija za opstanak u granicama sopstvenog zdravog razuma. Borba protiv potencijalno smrtonosnog napada gluposti. Borba na život i smrt! Glupost je gadan neprijatelj. Ona ne bira, nema osećaj sa empatiju, ona ne zna za milost... Glupost je glupost. Napada kad joj vreme nije. Mozak se brani! Trzaj, grč, krik, vrisak... Vrisak koji jedino ti čuješ u svojoj glavi. Napad na mozak nije isto što i napad na pluća. Ovde recept: otvori prozor i duboko udahni ne znači ništa.

- Halo, jel‘ to Centar za koronu?
- Da.
- Hteo bih da prijavim slučaj…
- Imate suvi kašalj i visoku temperaturu?
- Ne. Baba mi ima napad tinejdžerske ljubavi, televizor mi bljuje gluposti, a društvena mreža na mobilnom upecala grdne somove.

"Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor Urgentnog centra- dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu 4 godine, za vreme NATO bombardovanja. Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica.

Da baš tako. Engleska i Englezi! Baz uvijanja u celofan i oblande. Bez lažne političke korektnosti, čak i bez stvarnog straha za sopstveni tur. Pravo u brk! Oni su najveći kreatori ljudske nesreće na svetu! Scenaristi globalne drame sa tragičnim ishodom. Reditelji predstava, koji su mnoge države, pa i ovu našu, uvek doživljavali kao savršen teatar za izvođenje svoje "pogane igre" krvavog pira. Igre u četiri čina, gde se oni "Englezi" uvek pojavljuju u prvom i u četvrtom...