Politika i društvo

Utisak dana, a i utisak godine, ustoličenje američkih ratnih zločinaca na teritoriji koju su okupirali. I ne pomaže mi davno prežvakana istina da smo Kosovo izgubili onoga dana kada smo odbili da za njega vodimo medijski rat i zadržali se na oružanom. A znanje smo posedovali i tehniku i ljudstvo…

Zapeli smo u devedesetim godinama prošlog veka i nikako da se izvučemo iz njih. Kao da smo upali u neku crnu rupu i vrtimo se u krug. Skoro trideset  godina smo taoci vlastite gluposti. Nije da nismo u mogućnosti da to promenimo, da se oslobodimo, izađemo iz tog mraka i uhvatimo korak sa svetom, još kako smo u mogućnosti, samo čini mi se da to ne želimo.

Viriti u život, kakav je nekad bio iza gvozdene zavese - ponovo je postalo moderno. Tome je svakako doprinela i serija Černobilj, koja je ovih dana mnoge naterala da se debelo zamisle. Serija je crna, da crnja ne može biti. Ali kako drugačije, kada je tema apsolutno jeziva, a njen užas ne stari. Hirošima, Nagasaki, Tri milje, Fukušima... Opominjuće zvuče ta imena, ne mogu se tek tako zaboraviti.

Zoran Pešić

Pediculus pubis je relativno poznat pojam. U pitanju je insekt koji napada čoveka i  hrani se krvlju, dakle mala, zla životinja, u narodu poznatija kao picajzla. Kako nastanjuje kovrdžave predele ljudskog tela u kojima penis  i vagina pri prelasku iz latinskog u srpski jezik dobijaju bezobrazne nazive, živuljka je poznata još i kao stidna vaš.

Jutrošnja sećanja, pa na njih dodate vesti o savremenim metodama ubijanja obolelih od neizlečivih bolesti, sahranila su u meni sve ostale utiske ovog majsko-oktobarskog petka. Eutanazija. Postoji od kada je čoveka, ali je u moderno doba svrstana u zločine ravne ubistvu sa predumišljajem. I konje ubijaji, zar ne? Danas se provuče vest da Srbija razmatra humano ubistvo kao odgovor na zahteve pacijenata neizlečivo bolesnih i u strašnim mukama.

Ma koliko to apsurno zvučalo, religija nije vera u Boga nego u ljude! Da li je onaj ko čuje glasove u svojoj glavi prorok ili psihijatrijski pacijent? Samo naša vera u njega je to što čini razliku.

Moj Beograd – megalopolis, raste geometrijskom progresijom i ne staje. Više se ne sagledavaju rubovi grada, rasplinjavaju se u novogradnji, u lošoj gradnji, u bespravnoj gradnji i onoj dozvoljenoj na mufte, jer je Srbija u muvanju prva u Evropi, tu nam nema ravnih.

Još jednu paradu ponosa Srbije, odparadirali su pripadnici vojske i policije Srbije u Nišu, gde su povodom dana pobede nad fašizmom, a pod nazivom ‘’Odbrana slobode’’ prikazali vazdušnu i kopnenu opremu kojom raspolaže republika Srbija. Ovoj odbrani slobode prisustvovali su državni vrh Srbije, ali i druge zvanice iz Srbije, kao i bližeg i daljeg inostranstva.

Ocenom Vrhovnog komandanta:
 - Vrlo dobro!...

... i odzivom iz 4000 postrojenih grla: 
„Služimo Srbiji!“ - okončan je jučerašnji vojni performans u Nišu. Čekaj, „Srbiji“? Zar ne beše „narodu“? Ili je padom petokrake sa šlema takođe otpala i folirancija da je vojska u službi naroda, a ne vladara?