Izreče jutros Velmoža jednu rečenicu o karnevalu u prestonici, a ja se pridržah da ne potegnem nešto na TV (skupo plaćena potreba za mazohizmom). Ovo on izreče ne shvatajući tako dubokoozbiljan i velikomučen da je ovde karneval svaki dan i to ne samo u prestonom gradu. Ovde je, vođice naš, svaki dan cirkus i na trapezu se prevrćemo da bi preživeli od minimalca, da bi održali neki nivo zdravlja, a da nam ne oderu i ono malo sala što nabismo žderući leba i margarina (sendviče), sa i bez podriguše.

„Vodite ljubav, a ne rat“ je parola koja je obeležila moju mladost. Dok su u Vijetnamu kratko ošišani marinci uterivali demokratiju u glave sirotih kosookih štićenika, dugokosi Hendriksi, Dilani (i poneki bokser) su širili poruku nenasilja. Uz trivijalnu harmoniju i detinjaste melodije postavljali su ozbiljna pitanja: o prirodi agresivnosti, o smislu života, o vernosti životnim principima, o žrtvovanju i pobuni...

Svaki istraživački članak zahteva dobro poznavanje tematike, pa se ovde držim isključivo činjenica koje su mi obezbedili razgovori sa zaposlenima koji imaju uvid u finanasijsko poslovanje Ustanove i sa sindikalnim aktivistima ovog preduzeća (njihova imena neću pominjati iz objektivnih razloga).

Uveliko smo u XXI veku, ali nismo se puno pomakli od srednjeg veka. Fale nam još neke sitnice, pa da u potpunosti imamo srednjovekovne poglede na ljudska prava i da sudimo ne po zakonu već po nagonu.

Da li znate kako je počeo 2. svetski rat? Prema Radio Berlinu to se desilo tako što su 1. septembra 1939. poljski graničari iznenada nasrnuli na nemačku oklopnu armiju, slučajno parkiranu u baš u blizini granice. Naravno, patriotske snage 3. Rajha su „žestoko uzvratile“ i rasturile Poljsku (uz ruski blagoslov) u roku od mesec dana.

Juče sam, šetajući psa, imao priliku da se, po ko zna koji put, uverim koliko ljudi u sveti pojma nemaju ni ko smo mi, ni gde smo. Tačnije, Španci, ali slušajući druge naše ljude koji žive u tom belom svetu, mogu da kažem da je situacija skoro ista i u ostalim državama.

Juče sam, šetajući psa, imao priliku da se, po ko zna koji put, uverim koliko ljudi u sveti pojma nemaju ni ko smo mi, ni gde smo. Tačnije, Španci, ali slušajući druge naše ljude koji žive u tom belom svetu, mogu da kažem da je situacija skoro ista i u ostalim državama.

Nedelja polako klizi i sati teku u nekom vremenu koje nije prirodno. Danas će dan biti duži, ukrao čovek od juče jedan sat, pa dodao na danas. Telom se prilagođavam i ne ide mi. Još jedna ljudska glupost. Još jedan pokušaj da se pomere granice prirodne izdržljivosti uma i tela. Prvo smo odlučili da napravimo sat, a onda smo uvideli da negde ne štima račun, pa smo oduzimali i dodavali i to sve sada kada je nauka ispred prirode.

- Ma, gospodine, mi smo trenutno u ratnom stanju, ne možemo da se bavimo time! Rešavajte to sami!

A opšte je poznato da nam je, sa sve cvećem, presela njena vladavina nad vladarom.