Politika i društvo

Riba ribi grize rep

pa je život ribi zato lep,

a stoka pred istinom zna da bude slepa,

pa stoka često ostane bez repa.

I tako,

goveče uz goveče ide,

traži neki novi svet,

traži iskru, traži koren,

traži sebi novi rep.

Ne znam zašto, ali nedavni događaji u (bliskoj nam) Crnoj Gori i (dalekobilo) Avganistanu me podsetiše na seriju „Igra prestola“. Znate ono mrčkanje bajki i perverzija, gde se u izmišljenim zemljama vladari malo igraju politike, malo erogenim zonama, a najviše glavama podanika. I mada su u Crnoj Gori krvna osveta, plemensko društvo i trampa stoke za nevestu odavno izumrli, odnos vladara i podanika ostao je isti – i tamo gde je goli ženski nos bezobrazni deo tela, i ovde gde je bezobrazluk vladara postao deo folklora.

Gordana Uzelac, novinarka tv Pink, redovni pratilac predsednika Vučića na svim njegovim konferencijama za štampu – u zemlji i inostranstvu, poznata iz serijala – “Predsedniče, Vas svi napadaju … kako Vi ….

Više javno užilaštvo u Kraljevu je odbacilo krivičnu prijavu protiv Dragana Markovića Palme, predsednika stranke Jedinstvena Srbija – koalicionog partnera aktuelne vlasti, narodnog poslanika, predsednika Skupštine grada Jagodine i počasnog konzula Grčke u Srbiji, koju je pdnela Marinika Tepić, podpredsednica opozicione stranke SSP, zbog organizovanja seansi na kojima je dolazilo do seksualne zloupotrebe maloletnih i mlađih ženskih osoba. List Danas, citira deo saopštenja:

Nadam se da mi Slobodan Šijan – reditelj, i Dušan Kovačević – scenarista, neće zameriti što sam delimično pozajmio naslov ovog teksta iz njihovog kultnog filma “Ko to tamo peva”, a ni ja se neću ljutiti ako odluče da snime rimejk pomenutog filma pod naslovom Ko to tamo skiči, jer ima u svemu tome neke simbolike – ono su bila smutna vremena 1941, a ovo “hapy” vremena 2021.

Pustio bih ja njega ali neće on mene … kaže ona narodna, a ovde je reč o Svetislavu Basari, srpskom piscu i kolumnisti. Mislio sam da sam sa pisanjem o njemu završio još negde u januaru, kad je ostvario onaj transfer decenije iz dotadašnjeg više neobećavajućeg lista Danas u znatno profitabilniji i sada obećavajući list Kurir (vidi tekst Basara u endorfinu – opancar.com), ali ne ide – uhvatio me, pa ne pušta.

Kad bi, ne daj Bože, neki od zemljinih satelita pao na Srbiju, mi bismo odmah znali uzrok:

Nebojša Bakarec, narodni poslanik sa liste Srpske napredne stranke (SNS), “preletač” – bivši visoki funkcioner Koštuničinog DSS-a: 

“Napali su i zapalili Skupštinu Srbije i RTS, 2000. i 2020. Napali su i zapalili zgradu SPS i policije u Majke Jevrosime. Onda uopšte ne čudi da su zapalili i deponiju u Vinči. Vatra hoda sa njima. Piromani!”

Prethodnih dana obeležavana je godišnjica jednog tužnog događaja iz naše ne tako davne prošlosti – godišnjica Oluje. Strasti su se slegle, pa da se osvrnemo na neka dešavanja s tim u vezi.

Dnevnik N1, 4.8.2021: Na današnji dan, pre 26 godina započela je hrvatska vojno-policijska akcija Oluja na Republiku Srpsku krajinu u kojoj je za samo nekoliko dana ubijeno ili nestalo 1700 Srba, hrvatskih žitelja, a 250.000 njih proterano sa svojih ognjišta. O tome pričaju proterani:

Juče sam na društvenim mrežama naišao na dve objave:                  

Ono što ostaje je upravo mentalitet. Da, taj naš, srpski… Ako smo pre 600 godina išli na Kosovo ubeđeni da nam jedan Obilić garantuje zlato u vojničkom višeboju, ako smo pre 80 godina radije poslušno išli u Jasenovac nego buntovnički u šumu, i ako je za formiranje naše traktorske kolone u „Oluji“ bio presudan glas nekog lažnog Sarape na nacionalnoj frekvenciji radio Knina... Uh! Onda ispada da naš nacionalni mentalitet zahteva debelo štelovanje. Ili žestoki, novakovski trening.

Pages