Politika i društvo

Nedavni naprasni odlazak Velikog Vođe u vrhunsku medicinsku ustanovu, njegovo dvodnevno izležavanje u istoj, kao i čudesno (samo)izlečen(i)je, otvara jedno ogromno pitanje, neuporedivo značajnije od zdravstvenog stanja bilo kog pojedinca:
- Koliko nam je zdrava država?

Što bi rekao kolega kolumnista Zoran Petković, mađioničari političke scene ponovo su se bacili na mahanje zečevima iz šešira ispred očiju javnog mnjenja. Prevejani cirkuski iluzionisti danima  pokušavaju da skrenu pažnju naroda sa velike pobede studenata Beogradskog Univerziteta koji su, čistim srcem i mladalačkom energijom, pokrenuli rektorat da najzad odluči o sramotnom činu krađe dotorske disertacije malog ministra finansija.

Postoje tri profesije čiji se uspeh zasniva na odvlačenju pažnje: džeparoši, mađioničari i političari. I dok džeparoši za svoju aktivnost dobijaju zakonom predviđenu kaznu, a mađioničari za svoj nastup dobijaju samo aplauz (i sitnu, tezgarošku dnevnicu), političari za svoju aktivnost uz aplauz (daleko veći od onog upućenog mađioničarima) dobijaju i pravo da menjanjem (ili zaobilaženjem) zakona stiču pozamašnu materijalnu dobit, nedostupnu kolegama iz kategorije „leva ruka – desni džep“.
Dokazi su svuda oko nas.

S' obzirom da građanska svest počinje stidljivo da podiže glavu, očekujem novu turu raskopavanja i preturanja po kostima predaka, naročito u vrlo službenim tabloidima i medijima. Pre nego što u vene ubrizgamo novu dozu emotivno – ideološke manipulacije (diler svoju lopovsku ideologiju ne menja), ne bi bilo zgorega da se podsetimo nekih istorijskih činjenica:

Znate onu igru gde šestorica odraslih muškaraca uđu u sobu, pa prva trojica vežu drugu trojicu za stolice? Onda im postavljaju pitanja, pa oni koji ne znaju odgovore  bivaju oslobođeni, a zadnji, koji sve zna, dobije batine? I, pri tom još i nepristojnu, homoseksualnu ponudu? Ne znate? Pa nisam znao ni ja, do juče...

Devedesetih, dok su drugi duvali u pištaljke, ja sam lajao aforizme i stihoklepine protiv uljeza u naše živote. Nisam tada ni sanjao da će doći vreme kada će banda raznih vulinodrecuna i šešeljofiličara ikada ponovo doći u priliku da preskoči ograde pristojnosti i ponovi upad. Ondašnja misao da su „džeparoši, šibicari i političari jedine profesije čija se uspešnost bazira na odvlačenju pažnje“ više puta se potvrdila na ovdašnjim prostorima, pogotovu u doba predizbornih kampanja.

Godinama unazad pišem o neophodnosti bojkota svih izbora u Srbiji. O tome je naširoko pisao i Osvald, i argumentovao je sve svoje stavove, ali avaj, od onda su se kriterijumi još više pogoršali. Dakle, nema uslova više ni za privid demokratije, tj, nema više uslova za bilo kakvo biranje.

Ko  je najbolji šofer? Onaj ko najbrže stigne iz mesta A u mesto B? Ili onaj ko ima najmanje prekršaja i troši najmanje auto-limarije po kilometru pređenog puta?

A ko je najbolji moler? Onaj ko najbrže skarabudži rabotu, ili onaj kome niko ne može da nađe ni manu, ni dlaku iz četke na taze okrečenom zidu, pani večiti tragači za dlakama u jajetu?

- Ju...! Zar se tako dolazi na posao?

- Eh, ja sam znao da dvadesetak santima golog muškog mesa mogu da izazovu  uzbuđenje, samo  nisam znao da se to meso nalazi na potkolenici!

Pages