Zadatak:

Ako osoba A neprekidno putuje vozom za Karlobag, Karlovac i Viroviticu, i ako u trenutku t pređe u voz za Brisel (preko Istanbula i Moskve), koliko će vremena proteći pre nego što stigne na mesto doživotnog predsednika? Podrazumeva se da površina države odakle je krenuo iznosi približno 88,500 km² i da je konstantna.
Odgovor obrazložiti i prikazati grafički i numerički.

* * *

Čomski je odavno popisao strategije manipulacije masama. U kombinaciji sa "dobrim", starim Gebelsom i garnirano namernim logičkim greškama - ne omanjuje. Naš režim se dugi niz godina, štreberski i religiozno, drži tog narativa. Pravilno su uočene goruće teme "maleckog" gradjanima Srbije. Recimo - šta ga muči, šta ga tišti, šta mu uzima san? Nesporna je činjenica da je prosečan stanovnik Srbije sateran u ćošak. (Znamo i ko ga je, tamo, uterao). Prosto, nema više kud.

Neko vodi dupli život, neko pije dupli vinjak, a neko je, poput svih nas, kolektivno osudjen da uvek bude glup - dvaput. No, idemo redom. Prezire nas vlast i to ne krije.Taj prezir se materijalizuje kao klasični psihološki igrokaz u nastavcima. Jednostavna radnja tog serijala se vrti oko beskonačnih varijacija SM tematike. Glavna uloga serije pripada čitavom jednom narodu, teško obolelom od Stokholmskog sindroma. Vlast je naš obožavani mučitelj - što nas više kinji, više je volimo.

Utisak dana, a i utisak godine, ustoličenje američkih ratnih zločinaca na teritoriji koju su okupirali. I ne pomaže mi davno prežvakana istina da smo Kosovo izgubili onoga dana kada smo odbili da za njega vodimo medijski rat i zadržali se na oružanom. A znanje smo posedovali i tehniku i ljudstvo…

Zapeli smo u devedesetim godinama prošlog veka i nikako da se izvučemo iz njih. Kao da smo upali u neku crnu rupu i vrtimo se u krug. Skoro trideset  godina smo taoci vlastite gluposti. Nije da nismo u mogućnosti da to promenimo, da se oslobodimo, izađemo iz tog mraka i uhvatimo korak sa svetom, još kako smo u mogućnosti, samo čini mi se da to ne želimo.

Viriti u život, kakav je nekad bio iza gvozdene zavese - ponovo je postalo moderno. Tome je svakako doprinela i serija Černobilj, koja je ovih dana mnoge naterala da se debelo zamisle. Serija je crna, da crnja ne može biti. Ali kako drugačije, kada je tema apsolutno jeziva, a njen užas ne stari. Hirošima, Nagasaki, Tri milje, Fukušima... Opominjuće zvuče ta imena, ne mogu se tek tako zaboraviti.

Zoran Pešić

Pediculus pubis je relativno poznat pojam. U pitanju je insekt koji napada čoveka i  hrani se krvlju, dakle mala, zla životinja, u narodu poznatija kao picajzla. Kako nastanjuje kovrdžave predele ljudskog tela u kojima penis  i vagina pri prelasku iz latinskog u srpski jezik dobijaju bezobrazne nazive, živuljka je poznata još i kao stidna vaš.

Jutrošnja sećanja, pa na njih dodate vesti o savremenim metodama ubijanja obolelih od neizlečivih bolesti, sahranila su u meni sve ostale utiske ovog majsko-oktobarskog petka. Eutanazija. Postoji od kada je čoveka, ali je u moderno doba svrstana u zločine ravne ubistvu sa predumišljajem. I konje ubijaji, zar ne? Danas se provuče vest da Srbija razmatra humano ubistvo kao odgovor na zahteve pacijenata neizlečivo bolesnih i u strašnim mukama.

Ma koliko to apsurno zvučalo, religija nije vera u Boga nego u ljude! Da li je onaj ko čuje glasove u svojoj glavi prorok ili psihijatrijski pacijent? Samo naša vera u njega je to što čini razliku.