Bumerang

Dugo već primećujem kako kao nacija volimo da ogovaramo, da pljujemo po drugima, tražimo falinke, osuđujemo na prečac i obraćamo pažnju na sve što nam ne odgovara, a uporno ignorišemo ono što je dobro i pozitivno. Ne znam da li je to sastavni deo vaspitanja, ili je već toliko ukorenjeno da se prenosi genetski (ako je tako nešto uopšte moguće). Ne znam ni kako ni kada je do toga došlo da se ovakvo ponašanje smatra normalnim i da čini svakodnevicu većine nacije, ali ono što pouzdano znam je da to nikako ne može biti dobro.

Ako ste pobožni, podsetiću vas da je bilo kakva vrsta osude i ogovaranja zapravo greh, ako niste pobožni, onda ću vam reći da je naučno dokazano da sve pomišljeno ili izrečeno nosi vibraciju, energiju koja se iznosiocu vraća kao bumerang i pogađa ga istom količinom energije koju je iz sebe izbacio. Znam da među vama ima onih koji ismevaju ovu filozofiju, ali predložila bih vam da, pre nego što i ove moje reči osudite, obavite jedno opsežno istraživanje, pa ako nađete dokaze protiv moje tvrdnje, onako čvrste kao što sam ja svojim istraživanjima našla, slobodno me kritikujte.

Dakle, kako god okrenemo, ljubomora, zavist, mržnja, osveta, ogovaranje, kritikovanje, blaćenje, podmetanje nogu, gledanje s visine i slično, zapravo mogu štetiti samo onome ko ih gaji i šalje u etar. Što je, morate priznati, poprilično fer. Možda verujete da nekako možete povrediti osobu koja vam ide na nerve time što ćete je blatiti i mrzeti, ali to ne da nije tako, nego je, kao što vidite, upravo obrnuto.

Često se iznerviram kad čujem kako ljudi opanjkavaju „rođene” prijatelje. Očigledno je da su ljubomorni i zavidni, to i jeste najčešće razlog (mrzi boljeg, uspešnijeg, srećnijeg, zdravijeg, jer si sam nesposoban da budeš kao on/ona). Ali, ovakvo ponašanje pogađa me samo dok sebe ne podsetim da su ovakvi nesrećnici, zapravo, sami sebi i sudije i dželati. Oni se živi jedu iznutra. Na neki način, svi mi, sami sebe kažnjavamo za nečovečno ponašanje. Sa druge strane, pokušavam da razumem ovakvo ponašanje. Svojski se trudim da ga ne osuđujem, jer u protivnom ova filozofija potpuno gubi smisao. I najvažnije,  kome god mogu, tj. ko god hoće da me sasluša, apelujem da što pre prestane sa svakom vrstom negativnosti, i to, za svoje dobro. Ponekad, iskreno, sama sebi moram da skrećem pažnju. Toliko smo naviknuti da analiziramo druge, a ne vidimo sebe i svoje mane i grehe.

Moramo uvek biti svesni da u svoju realnost privlačimo samo ono na šta smo fokusirani, želeli mi to ili ne, i da ako nam ne ide ili nam je teško, ako nas napadaju loše okolnosti ili loši ljudi, to može značiti samo jedno – ružne smo misli pustili s lanca, loše smo reči dugo izgovarali, a možda i kakvo ružno delo stoji iza nas. Ako vam je život servirao štošta teško, samo vratite film unazad koju nedeljicu, koji mesec, možda čak i godinicu. Ako budete sasvim iskreni prema sebi, uvidećete da ste sami krivi, da ste jedini odgovorni za svoju nesreću.

Znam da vam je krv sad udarila u mozak. Znam da vas pomisao da ste sebi odgovorni užasno iritira. Znam, zato što sam i ja nekada davno bila takva i imala sam želju da se svađam sa onima koji zagovaraju ovakvu vrstu životne filozofije.Onda sam probala i uvidela da su u pravu. Sve se vraća, samo je pitanje vremena i načina.

Zato pazite dobro o čemu mislite, šta pričate i šta radite. Nema šanse da se izvučete. Niko živ to još nije uspeo. Bilo greh prema Bogu ili prema vama samima, nečovečno ponašanje vratiće se da vas ugrize kao besan ker koga ste prethodno vitlali motkom.

Uostalom, ko smo mi da sudimo bilo kome? Ko nam je to dao za pravo? Odakle nam uopšte ideja da je naše mišljenje jedino ispravno? Gde piše da smo u pravu? Pametnije bi nam bilo da se upitamo kako je tom nekome čije postupke ili ponašanje osuđujemo. Da pokušamo da saosećamo sa njim. A tek kako bi bilo dobro da pokušamo da mu pomognemo, umesto što ga blatimo. Jer sve se vraća – kao bumerang.  

Bojan Čupić