Kratka priča

Nemanja i Dunja su bili mladi bračni par, koji su rešili da svoj zajednički život krenu odvojeno od svojih roditelja. Dunja je već ostala u drugom stanju i oni su krenuli u potragu da iznajme stan.

Dok je Nemanja provodio dan na poslu, ona je po oglasima tragala. 7

-Dobar dan! Zovem u vezi oglasa za stan, recite mi da li je izdat i koliko je najam? -upitala je, kada se muški glas javio na njen poziv.

- Volim te onako kako nikad nisam volela. Ako sudbina bude na našoj strani, mi ćemo se opet sresti.

Poljubila ga je kao da im je poslednji put, iako se nadala da će joj život ponovo pružiti šansu da ga vidi. I svih ovih godina dok je živela udaljena od njega 77,3 miliona km, Ema je razmišljala o tome da li je živ ili ga je ubila sopstvena glad.

Uzmi me, uzmi me, uzmi me...ponavljala je prve godine tamnovanja, svake noći molitvu, obraćajući se Bogu, iako nije verovala u njegovo postojanje. Ipak, svakog se jutra rađalo sunce i budilo je, čineći tako mrak u njenoj duši još većim i crnjim. Samo postojanje mogućnosti da je učinila to zbog čega su je osudili i poslali u zatvor, bilo joj je veća kazna od tih čeličnih šipki na prozoru koje su delile nebo na šest jednakih delova, i u koje jegledala po ceo dan,prateći promenu svetlosti i upijajući nijanse plave, bele i sive.

“Sitnije Cile sitnije...”, pevušila je gospođica Avdić na uređenom delu plaže reke Drine,  ispred istoimenog hotela. Sve vreme dok je pevušila pesmu koja joj se uvukla u uho sa sinoćnog koncerta održanog na gradskom trgu, ona se vrtela levo-desno i šarala stopalima po vetru.

Prodavačica je slagala flaše žestokog pića na policu, kako joj je gazda Pera naložio, baš u visini očiju. Ali ona, Smiljka, smatrala je da nema potrebe za tim, jer kad god bi neko, ko je imao orjentaciju ka piću, ušao u tu malu prodavnicu, u kojoj je bilo svega i svačega, odmah bi nepogrešivo zatražio svoje piće i ne gledajući da li ima. Smiljka obrisa ruke o kecelju i okrenu se ka kasi. Tad ugleda Miru, suvonjavu ženu, upalih očiju i crvenih obraza od pića, kako ulazi u prodavnicu.

Osjetila je da je klupa vlažna tek kada joj se mahovina počela penjati uz struk.

Prva scena. Polako je silazila do reke gledajući levo-desno, skoro da nije disala zbog straha. Osećala je da nije sama iako se čulo žuborenje potoka i poneki huk sove. Bila je užasno žedna.  Satima je trčala kroz šumu ne bi li se spasla. Njeno selo je bilo uništeno, većina stanovnika pobijeno i jedino što je sada mogla da spase bio je njen goli život.

Elena je izlazila lagano iz crkve, služba se već završila, ali je ostala, celivajući ikonu po ikonu, zahvaljujući Bogu za mir koji ju je ispunjavao. U mislima su joj se nizale slike liturgije, starog sveštenika koji je sa pobožnom dostojanstvenošću služio, nizale su se slike ikona, osećala je miris tamjana. Naprosto, nikada se tako prijatno nije osećala kao ovoga jutra, kao da se nalazi pred vratima raja. Sav um joj je bio usredsređen na radost…

Posle proslave u Katićima, Petar, Biljana i Dragan su se vratili kući. Kada su izlazili iz kola, iz kućeje izašla Petrova majka.

-Gde ste vi skitare? Mi sinoć došli, gazda nema…oni se provode.

-Nismo se samo provodili. Bilo je tu i dosta ozbiljnih stvari.- odgovori joj Petar dok su se pozdravljali.

-Šta se desilo? Čuli smo nešto malo od Slavka.- upita Mihajlo, koji im se pridružio.

Ni kao klinka nisam maštala o princu na belom konju, beloj venčanici, beloj posteljini na bračnom krevetu koja bi iz ljubavi pocrvenela da bi je dokazala. Ne, taj trip nije bio moj. A kamoli kad sam odrasla dovoljno da ne znam šta hoću nego šta neću. Neću da se vežem. Ova kiša mi briše tragove Ivanovih lanaca. I grad će da potopi, ali bez „tih“ okova se neću udaviti. Nebo cmizdri nad zemaljskim zlom. Nisam bila mokra do gole kože, nego do kostiju, koje bih sebi oglodala da sam mogla.

Pages