Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović rodio se 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.

Iako je po prirodi lagan, uopšte nije lako biti papir. Od kada je u stvoren u drevnoj Kini, on trpi razne neugodnosti. Objave rata, izvod iz matične knjige venčanih, testovi iz matematike, računi, ugovori o uzimanju kredita. Nije ugodno kada se neko svakodnevno mršti na tebe ili kada te udara optuživajućim kažiprstom. Dešava se da se na njemu zaustavi i pljuvačka, naročito ako je u pitanju novinska hartija.

Novinarska ekipa je dobila zadatak da napravi reportažu o aktuelnom ministru. Budući da su pripadnici medija koji kontroliše vlada, nije bilo potrebe da se napominje da se u reportaži ministar mora prikazati u najboljem svetlu. Cilj je da se obiđu osobe iz života ministra koje će govoriti o njegovom veličanstvenom liku.

U šumi je raslo opšteživotinjsko nezadovoljstvo. „Od pamtiveka moj stambeni objekat nazivaju kućicom, a ja plaćam porez na nju kao da je višespratnica!“ , žalio se puž. Nezadovoljsto nisu krili ni puževi golaći: “Mi ne plaćamo porez na kuću, ali nam svakodnevno pišu kazne zbog nudizma.“ I jedni i drugi saglasni su da su puževi ljigava stvorenja, ali nedovoljno da bi se dokopali vlasti i spasa.

Jedna majka se čitave noći prevrtala po krevetu dok je njen suprug hrkao podstaknut lekovima za spavanje. Njihov sin jedinac se još uvek nije vratio iz noćnog provoda. Brige se opsedale ženu:”Svašta se dešava! Bože, samo da nije upao u loše društvo!”  Uistinu, njihov srednjoškolac je otkrio svet poroka i imao je slabe izglede da završi razred. Za njegov predstojeći neuspeh u školi i poročnost biće optuženo loše društvo.

Dva poltrona su izašla na terasu kako bi uhvatili malo svežeg vazduha. S obzirom da su jedan drugom bili konkurencija ne može se reći da su se međusobno voleli, ne može se čak ni reći da je između njih dvojice vladao zdrav rivalitet ali opet su se na neki način međusobno poštovali. U njihovom poslu ne važi ona stara izreka:”Sličan se sličnom raduje.”
Unutra gotovo da nisu međusobno komunicirali iz razloga što su bili prezauzeti ulizivanjem i utrkivanjem. ali sada je trebalo prekinuti neprijatnu tišinu.
-Lep dan danas. – reče jedan od poltrona.

-Iako se ranije kao potencijalni kandidat za izbor gradonačelnika Vaše stranke spominjala gospođa Karamarković, izbor je na kraju pao na izvesnog gospodina Ilića. –konstantovala je novinarka.
-Jeste, smatramo da je gospodin Ilić u ovom trenutku bolje rešenje za ovaj grad. –odgovorio je predsednik stranke i aktuelni ministar.
-Vaša odluka je naišla na poprilično iznenađenje u javnosti, s obzirom da je gospođa Karamarković doctor, dok je gospodin Ilić po zanimanju zidar. –nastavila je intervju novinarka.

Čovek koji je u kafanu svratio s namerom da zaboravi na probleme nije uspeo u tome. Međutim, umesto problema za kafanskim stolom zaboravio je svoj kišobran. Kišobran je pokupio jedan drugi čovek koji u kafanu nije svratio s namerom da zaboravlja, već da okvasi grlo i da „ubije vreme“ do autobusa. Tog čoveka je kasnije zagušljivi vazduh u autobusu i ranije popijeno piće ošamutilo i čovek je zadremao. Probudio se neposredno pre svoje stanice. Tako sanjiv zaboravio je da ponese kišobran koji je pokupio u kafani.

-Pa ja stvarno više ne znam šta da radim?! Moje političke govore više niko ne uzima za ozbiljno! –jadao se političar svojoj majci.
-U čemu je problem sine? Vidim, vežbaš čitavo jutro ispred ogledala te tvoje govorancije, ali primećujem da si nervozan. –brižno će majka.
-Svaki moj govor je u poslednje vreme naišao na ismejavanje javnosti! Bojim se da bilo šta kažem na javnom nastupu.
-Ajde' da čujem govor koji si pripremio za danas. –reče majka i smesti se u fotelju ispred sina.

Rodio sam se u skromnoj radničkoj porodici sa zečjom usnom. Dok sam još bio beba operisali su me i taj problem je uspešno uklonjen.
Taman sam se rešio muke sa zečjom usnom kada sam dobio magareći kašalj. Verujem da su se u tom periodu moji roditelji pitali šta im je sve ovo trebalo.
Međutim, moje, a ujedno i nevolje mojih roditelja, nisu jenjavale.
Krenuo sam u školu i ubrzo posle malih boginja dobio sam i varičele, u narodu poznatije kao ovčije boginje. Sećam se svog tadašnjeg tufnastog tela i ogromne želje za češanjem.

-Marko?! –začulo se s prozora višespratnice.
Marko je šutnuo loptu i obavestio je drugove da ide na ručak.
Igra je nastavljena, ali je uskoro prekinuta s obzirom da je sa drugog prozora pozvan Ivan, takođe na ručak.
Ivan se izvinio drugovima i otrčao je ka ulazu zgrade.
Dvojica dečaka ostala su na igralištu što je za igru dovoljno.
-Miloše, ohladiće se ručak! –usledio je još jedan poziv grlate majke.
Miloš se nije izvinio, već je uzeo loptu i otrčao. Nemanja je osta sam.

Pages