Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović rodio se 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.

Rodio sam se u skromnoj radničkoj porodici sa zečjom usnom. Dok sam još bio beba operisali su me i taj problem je uspešno uklonjen.
Taman sam se rešio muke sa zečjom usnom kada sam dobio magareći kašalj. Verujem da su se u tom periodu moji roditelji pitali šta im je sve ovo trebalo.
Međutim, moje, a ujedno i nevolje mojih roditelja, nisu jenjavale.
Krenuo sam u školu i ubrzo posle malih boginja dobio sam i varičele, u narodu poznatije kao ovčije boginje. Sećam se svog tadašnjeg tufnastog tela i ogromne želje za češanjem.

-Marko?! –začulo se s prozora višespratnice.
Marko je šutnuo loptu i obavestio je drugove da ide na ručak.
Igra je nastavljena, ali je uskoro prekinuta s obzirom da je sa drugog prozora pozvan Ivan, takođe na ručak.
Ivan se izvinio drugovima i otrčao je ka ulazu zgrade.
Dvojica dečaka ostala su na igralištu što je za igru dovoljno.
-Miloše, ohladiće se ručak! –usledio je još jedan poziv grlate majke.
Miloš se nije izvinio, već je uzeo loptu i otrčao. Nemanja je osta sam.

-Istina je doktore, taj nevidljivi čovek živi kod mene već puna tri meseca. Znam da vam je teško da mi poverujete, gotovo da mi niko ni ne veruje, ali to je na žalost istina. Za ova tri meseca ja sam izgubio sve prijatelje, napustila me je supruga, odvela je i decu i sve to zbog tog nevidljivog čoveka. Ja ga nazivam nevidljivim zato što ga svi smatraju nevidljivim, ali ja ga vidim. U početku me je jako nervirao, izluđivao me je, pokušao sam da ga oteram od sebe, ali sve je bilo uzaludno.

-Dobar dan, mlada gospo, imate li štogod da udelite ubogom sirotanu? –učtivo reče prosjak, pružajući svoju zamazanu ruku.
-Nemam! –reče užurbana gospođa, ne pogledavši u prosjaka.
Isprativši pogledom gospođu, prosjak je seo na jučerašnji broj novina, bacio je pogled ka pohabanom šeširu sa par novčića unutar njega, pomazio je svog olinjalog, žutodlakog mešanca i uz uzdah sebi u bradu rekao:“Ubiće me jednog dana rutina ovog posla.“

Život je jedno veliko pipanje. U početku pipaš majčina nedra u potrazi za dojkom, kasnije pipkaš devojčice u školi, a zatim se pipaš po džepovima u potrazi za parama koje uglavnom nemaš i na kraju poguren pipkaš hleb u samoposluzi.
Za razliku od prošlog puta, ovog puta se setio da ponese spisak za kupovinu. "Ironija", pomislio je tada starac, metalostrugar u penziji, "Napraviš spisak za kupovinu da neke stvari ne bi zaboravio da kupiš i na kraju zaboraviš da poneseš spisak."

-Zaista nameravaš to da učiniš? –začuo se tihi glas.
Radnik parking službe, koji je započeo proceduru pisanja kazne jednom automobilu na trenutak se trgnuo.
-Ko je to rekao? –zbunjeno upita radnik na dužnosti.
Tišina je trajala kao večnost.
-Kako ko? Pa ja. –začuo se ponovo nakon izvesnog vremena tihi glas.
Radnik je sada stao kao ukopan. U ne takoj prometnoj ulici nije bilo nikoga.
-Ej?! –viknuo je smeten radnik. Ko to sa mnom tera šegu?!
Ponovo tišina.

- Dobar dan. Hoću da dam oglas. Znate, treba mi kućna pomoćnica.
- Nema probema. Vi ste pre par dana dali oglas da prodajete televizor?

- Tako je. I prodao sam ga. Zato me je napustila žena. I zato mi sada treba kućna pomoćnica.

- Ima logike. Recite tekst oglasa...

- "POTREBNA KUĆNA POMOĆNICA".
- Još nešto?

-Vaše trenutno prebivalište?
-Bulevar grešnika, 666 A – gospodin sa purpurnim licem odgovorio je ljupkoj službenici.
-U reeedu. A recite mi, gde se to tačno nalazi? – nastavila je da uzima podatke službenica.
-Ah…znate kako. Nekada je to bio Had, neko ga naziva i “Podzemnim carstvom”,  ali možete upisati “pakao”.
-Da, “pakao” je ipak najprecizinije i najpoznatije ime. Zar nemamo mi tamo našu filijalu? – gotovo iznenađeno upita devojka?

Promena raspoloženja kod našeg hrčka bila je primetna otkako mu se pokvario točak za trčanje. Dane je provodio šćućuren u uglu kaveza sa pogledom koji se gubio u daljinu. Da stvar bude još gora, tih dana nam je u posetu došla kuma u svojoj novoj bundi. Videvši tu količinu krzna, hrčak je postao utučen i poročan. Počeo je da nam krade cigarete. Verovao sam da će ga proći kada mu kupimo novi točak, tamo prvog, kada legne plata.

Teškim naporom je otvorio oči. Kada je konačno uspeo da savlada svetlost, zbunjenim pogledom je istražio prostoriju. Shvatio je da se nalazi u bolnici.
Deo plafona sa kog je otpao malter, a koji ga je ranije podsećao na granice bivše države, sada je imao oblik kontinenta na kojem se ta bivša država nalazila. U tom trenutku je bio je sam u sobi. Polako mu se vraćalo sećanje i bio mu je jasan razlog zašto je tu. Ono što nije znao jeste koliko je vremena prošlo.
Punih jedanaest meseci kome.

Pages