Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović rodio se 22 juna 1989 godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.

Dvojica uredno oženjenih muškaraca nisu opterećeni svojim linijama. Ukoliko je čovek situiran, onda nije od preteranog značaja kako izgleda. Novac ima tu moć da bude magnet za komplimente

Dotrajala gumica na slavini u kuhinji darivala je pad kapima vode ka limenoj sudoperi. Fikus, visok oko metar i šezdeset tavorio je u plastičnoj saksiji sa korenom u suvoj zemlji. Da može da čuje zvuk, ovi strmoglavi padovi kapi vode bi fikusu dodatno otežavale žeđ. Da nagluvom starcu smetaju ove kapi vode on bi dotrajalu gumicu zamenio.

Koračala je koracima koji su bivali sve umrtvljeniji kako se približavala svojoj kući.

Lizoguzanci su poznati po tome da su neverovatno ambiciozni i da ne prezaju ni od čega ne bi li se dokopali željenog cilja.

Jutro je. Mlada romkinja je ušla u sobu i zamišlljeno se zagledala u čopor nemirne dece.

Ustajao bi tri sata pre posla. Dok bi voda za kafu provrila, on bi se obrijao i natapkao lice kolonjskom vodom. Doručkovao bi zdrav doručak, obukao bi se, izglancao cipele, kupio bi novine na trafici, šetao bi parkom...

Vremena su se menjala, poštari su se smenjivali, a njihova popularnost je bivala sve manja. Nisu samo domaćini kuća nekada bili srećni što vide poštara. I poštar bi bio srećan što vidi drago lice koje je obradovao i koje će ga širokogrudo ugostiti.

... Slavoljub je važio za vrlo neprijatnu osobu. Budući da je takav, pretpostavljate da nije bio ni druželjubiv. Imao je suprugu i ćerku koja se udala i koja je takođe imala ćerku, a koja je volela da se ljulja na gore pomenutoj ljuljašci. Imao je i psa. Ringa.

Prošao sam ubrzanim korakom pored bašte. Njena gluma pokretala je moju glumu. Pravio sam se da je ne primećujem, a to je i ona uradila iako sam znao da me je primetila, kao što je i ona znala da sam ja video nju.

U ranim četrdesetim, nimalo lep muškarac, sa zarađenim hendikepom u kuku, grlio je svoju nešto lepšu polovinu i šaputao joj med u ušnu školjku. Hendikep mu je pomogao da dobije poslednji posao, budući da se zakon nešto malo zauzeo za osobe sa invaliditetom.

Pages