Željko Jovanović

Željko Žele Jovanović rodio se 22. juna 1989. godine u Kragujevcu u radničkoj porodici. Kao dete maštao je da postane glumac, nešto kasnije želeo je da postane muzičar da bi se na kraju ipak opredelio za poziv pisca. Piše satiričnu i socijalnu poeziju i prozu, kao i poeziju i prozu za decu i sve one koji se tako osećaju. Pored navedenih pisanija piše i aforizme. Često voli da kaže da je njegova tragedija ta što se rodio u pogrešno vreme. Do sada zvanično nije objavio ni jedno svoje delo za šta krivi hroničnu besparicu koju je svečano upoznao tog leta gospodnjeg 1989 godine. No, on ne odustaje. Priprema da objavi svoju prvu zbirku satirične i socijalne poezije i nada se da će mu to uskoro poći za rukom. Objavljivao je na pojedinim sajtovima, novinama i zbornicima. Nagrađivan je na pojedinim konkursima a poslednje čime može da se pohvali jesu prve nagrade za poeziju i prozu na međunarodnom festivalu „Trifun Dimić“. Dok je pisao ovu biografiju grickao je hleb sa sedam kora koji može da priušti budući da je zaposlen u jednoj privatnoj firmi. Živi i stvara u Kragujevcu.

Promena raspoloženja kod našeg hrčka bila je primetna otkako mu se pokvario točak za trčanje. Dane je provodio šćućuren u uglu kaveza sa pogledom koji se gubio u daljinu. Da stvar bude još gora, tih dana nam je u posetu došla kuma u svojoj novoj bundi. Videvši tu količinu krzna, hrčak je postao utučen i poročan. Počeo je da nam krade cigarete. Verovao sam da će ga proći kada mu kupimo novi točak, tamo prvog, kada legne plata.

Teškim naporom je otvorio oči. Kada je konačno uspeo da savlada svetlost, zbunjenim pogledom je istražio prostoriju. Shvatio je da se nalazi u bolnici.
Deo plafona sa kog je otpao malter, a koji ga je ranije podsećao na granice bivše države, sada je imao oblik kontinenta na kojem se ta bivša država nalazila. U tom trenutku je bio je sam u sobi. Polako mu se vraćalo sećanje i bio mu je jasan razlog zašto je tu. Ono što nije znao jeste koliko je vremena prošlo.
Punih jedanaest meseci kome.

S obzirom da sam bio najmlađi, redovno su me slali u pekaru po burek...

Imali smo i mačku i tri obroka dnevno, a uveče smo uobičavali da igramo “Na slovo na slovo”.

-Molim?! – viknuo je otac! - Morali ste da platite da bi gledali one majmune?!

Velika prašina se digla u trenutku kada su oborili jednu od polica na kojoj su počivala zaboravljana predizborna obećanja.

Vi ste odmarali da bi bili odmorni u trenutku kada odlučite da se zaposlite.

”Gasi to! Dosta mi je tih njihovih papazjanija. Boli me želudac od njih!”

Zažmureo sam, u sebi tada izgovorih magične reči...

-Moraću da proverim. Gospodin Vezić je morao da izađe. Ime?

Pages