Iz trećeg ugla

Zora je. U pozadini zvuk guma do pola naduvanih koja odguruju sitan šljunak i prave utaban put za sobom. Beli porcelan među mojim prstima i crni izvor života u mojim ustima. Vrelo je, ali i gorko. Osećam sav nekvalitet dok mi para nepce. Ipak, poželim još jedan gutljaj. Da budem sigurna da sam dobro videla zoru dižem pogled i uveravam se da se nije još uvek izlegao dan. Prija mi ova tišina. Neplanirano sam ostala budna i sada je to samo zapravo jedno rano ustajanje. Zašto bi iko morao da zna da nisam ni spavala?

Koliko je nekad bilo divno, kad bili smo klinci. Ne samo zbog mladosti nego i zbog neopterećenosti svim i svačim kao danas. Malo šta je tad moglo da nas podeli. Uglavnom su to uspevale sitnice, ali i one su se pojavljivale samo kad se igramo ili kad gledamo derbi. Samo tad i to prođe već nakon 90 minuta. Slavili smo sve zajedno. Uopšte nije bilo bitno koji je i čiji je praznik, mi smo sve to doživljavali kao naše.

Jutros sam se probudila u šoku i zaključku da imam celulit. Zamisli?! Strašno! Celulit u pedesetoj.

Onda sam se sjetila moje majke koja je nosila duge haljine cijelog života i nikada nije išla na plažu. Pitam se koliko je nju brinuo celulit? I svoje prabake koja je na žalbe vezane za debljinu govorila :"Bar imaš, sinko, na šta sjedat'."

Stvarno imaš celulit u pedesetoj, a imaš li dvije zdrave polovine mozga?

''Poenta je u sivom'', reče neki učen čovek. Makar sam mislila da jestem s obzirom na njegov stav i vokabular. ''Ne crno i belo, već sivo'', dodaje on. Okej, stani, zaustavi tu. Kako sad sivo? Šta i što sivo? Zar te ne uče stalno da nema između, laž je laž, a istina je dobra. Ko laže taj i krade, zato ne treba lagati bla bla. Ne? Šta sad kao odjednom više to ne važi? Ma nemoj, molim te. Odjednom su nove ideje ušle u svet. Kako ne. Kad ja imam sivo, ja ne znam iza čega onda stojim. Imam osećaj da se prilagođavam nekome, a to nikako ne volim.

Prosečan srpski parazit ima komplekse prve kategorije, ograničene je inteligencije, frustriran čijenicom da na svetu postoje talentovaniji, posvećeniji, inteligentniji i sposobniji od njega. Zavidan, sujetan, pakostan i gord. Omiljene teme su mu politika i religija. Sve zna, u sve se razume, ima čak i stav. Od svoje okoline i bližnjih traži da sve rade savršeno dok je sam potekao iz deformisanog kalupa.

Andrić kaže da svaka gradjevina mora da nosi žrtvu sa sobom. Da li je to tačno? Ovaj film ,,Paths of Glory“ pokazuje da jeste. Kjubrik je dobro sve izrežirao da prikaže kako sve čemu se u budućnosti ljudi dive, u samoj osnovi ima žrtve koje su morale pasti da bi nešto nastalo, ili u ovom slučaju da bi neko napredovao.

Znam da ćeš se javiti onda kad vetrovi prestanu da duvaju u tvom pravcu, kada kiše obrišu tvoje tragove i duga se pojavi da me dozove da ispod nje prođem. Kada se vreme naoblači,  ubrza i izgubi u jurišu, a sat u glavi zaustavi. Tak Tik. Onda kad srce uspori svoj rad umorno od sopstvene brzine, sekund pre nego se zaustavi znam da ću ti čuti glas.

Na trenutak sam zastala, pomislila sam da je sila zla suviše jaka i da joj se ne mogu odupreti drugačije do ignorisanjem njenog postojanja. Ali, onda shvatih da se zlo samo širi ako se ne osvetli i da ima takvih primera kroz istoriju na pretek. Počevši od Svete Inkvizicije, Krstaških ratova, pa do Hitlerovog nacizma. Uvek uz prave reči i velike i svete ciljeve, a sa najgorim i najnižim ljudskim porivima.

Kristina Janković

Odbijam da mislim da je život grčevito držanje za ono sigurno koliko god to bilo loše i unesrećivalo nas. Jer, znam da nije. Život je sve to ostalo.

Pages