Kultura i umetnost

“Opet si tužna?”, zapita ona mene.

Није се сећао ничега, или није желео да се сећа...

Tog raspusta sneg je bio dubok, zima oštra, grad prazan.

A, dan je počeo takvim sjajem...

Ko si ti? - upitao me je.

„Još na pragu porodičnog doma, spremajući se da konačno obavi veliko spremanje već otežalog doma, mama je, tek da upozori, sevnula očima u pravcu u kome je svom svojom težinom pritiskao ležaj, tata. Iako je jako dobro poznavao taj pogled, na trenutak je pomislio da bi mogao da odloži ono što je bilo očigledno da je već spremno da bude urađeno. Još jednom je, ovog puta snagom koja je sekla plafon, mama pogledom presekla mesto gde se nalazio tata, na pola.

- Deca su u komšiluku. Vreme je.

Još uvijek mirise lavande u kosu stavljam, još uvijek te sanjam, vratićeš se znam. Kada se vratiš šta ćeš mi reći, onome je odbio imanje samo da bi sačuvao nemanje?

Odužilo se. Oči ne gledaju, ruke ne miluju, a duša tone u bezdan. Oblici se mjenjaju, godišnja doba vrte na ringišpilu vremena, tišina boli poput ujeda i jednak trag ostavlja.

Naravno da je preterivala u nezi, čak je počela i da mu tepa kao malom detetu.

Već je zaboravio, kada je poslednji put otvarao poštansko sanduče. To je bilo baš davno, zaboravljajući da bilo šta očekuje da će stići. Ali, nije bio iznenađen kada je tog jutra, brišući kapi kiše otvorio sanduče i gle, bez nekog uzbuđenja presavio koverat, stavio u džep i odšetao. Ne samo da nije znao,datum i dan prispeća, jer on se po izbledelom žigu nije ni video, već odspavale su mnoge noći u njegovom pogledu dok je najzad odlučio da otvori koverat.

Moja gospodarica je hrišćanka. Njen Bog je, kaže, Ljubav. Hristos Pantokrator.

Pages