Ana Jovanović

Rođena u Negotinu 28.10.1979. Dolazi sa istoka Srbije gde se sunce ne rađa. Ona je poštena  vLajna i to ne krije. Crna je i bela u ovom sivilu. Ista kao svi i različita. Srpkinja je i nije tuđa, jer je svoja. Zaljubljena je u reči i ne boji ih se. Zna da ih oboji! Nema biografiju, jer je sada stvara.

Ćuješ li je? Približava se. Ona dolazi I ulazi kroz kožu, željna je tebe. Nemoj je čekati. Beži, trči najbrže što možeš! Tako prljava izađi iz sebe u znoju. Očisti gnoj sa svojih rana i zaleči se.

Njena je želja da te zagrli i ugreje svojim hladnim zagrljajem, kojim guši one koje stigne i emocijeim vezuje u čvor. U krvotok ulazi kroz vene , a zatim u srce koje zaledi.

1.Sramna vlaSt, kriminalna i potkupljiva već godinama iSta.

2.Sve poSkupljuje dok narod postaje Sve jeftiniji.

3.Sirotinja koja ne Shvata da to jeSte.

4.Sluge božije koje su izdale Boga

5.Stide se pametni dok se glupi diče.

6.Svet koji se prepolovio i poStao poluSvet.

7.Samoubistva zbog nemaštine.

8.Suze roditeljSke kojima deca beže iz zemlje trbuhom za kruhom.

9.Strahovlada koja vlada Svojim kukavicama.

10.Sendviči koji se dele gladnima Svojih 5 minuta.

11.Svest koja je pala u neSvest.

Imala sam plan da te ubijem, a zatim razapnem kako bi vaskrsao u čoveka. Bilo bi to savršeno ubistvo, jer je i samo ubistvo prihvatilo da bude saveznik u zločinu, a to zločin ne bi ni bio već spasenje tvoje duše.

Niko ne bi primetio da si mrtav...pa ni ti sam.

Dobro jutro, izgubljeni Svete! Moja budućnost te je danas gurnula u prošlost, a sadašnjost prestaje da vreba iz senke. Nastavi nekom drugom da traćiš prostor i vreme. Moje više ne dam. Jutros sam pobedila, jer si izgubio mene, izgubljeni Svete.

Ne traži me da budem ti deo kad nisi ceo sav svoj. Ni mojviše nisi. Nemam vremena da ga gubim na tebe. Gledam te od gore, jer si nisko. Prerasla sam te, a i mlađa sam.

Oči govore više od reči, jer ćute, a ta je tišina glasna. Zažmuri i poslušaj u sebi. Čuješ li njen glas kako te doziva? To ne čuju svi, jer ne umeju da slušaju. Smeta ti buka? Utišaj misli. Reci im da umuknu. One su jedine koje govore istinu. Ona je prevarant, lažov, ubica. Njene zločine moraš kazniti smrću, da ne bi doživotno bio osuđen na sopstveni zatvor. Ubij Istinu da ne zagospodari tobom. Poželi joj smrt i neka vaskrsne u laž. Moraš je ubiti da bi oslobodio sebe.

Ne daj se, Petre, dok te godine čupaju iz korena, skidaju s lica koru crtajući ti boru na licu.

Zaustavi vetrove  da ne raznose tvoje lišće u odaje umornih  i sumornih sećanja. Nemoj da pamtiš zaborav i ne daj mu da se on tebe seti.

U kofer  sam spakovala ogledalo (za svaki slučaj ako se ne prepoznam) i jednu uspomenu, onu da sam živa. Skinula sve ono što me ne čini ženom, odeću, obuću, skratila sam kosu i obrisala šminku, a obukla sopstvenu kožu. Ona mi neće sakriti istinu kad se nađem. 

Znala sam da će putovanje trajati, ali ne i u komse pravcu krećem. Gola se prepustila bosim nogama da me vode.

Ovde samo zidovi imaju uši. Oni koji dugo žive među njima ogluveli su da bi sačuvali svoje živote, čak I ovakve kakvi su. Ja nemam šta da čuvam. Svoj sam život ubio.

Tog jutra nije stigao putničkom klasom, kao u pesmi. Došao je na olovnim nogama, teškim zbog odluke koju je doneo. U kofer je spakovao budućnost nemogućih mogućnosti, a ja sam bila nemoguća i sebi i njemu i nama. Tog je jutra računao na nas. Nisam znala matematiku i oduzela sam se da bih mu sabrala misli. Skinula se do kostiju. Svoje meso mu ponudila na tanjiru. Bio je gladan, a ja sam se zasitila njega. Želela sam da budem čovek, ali ne i da mu budem žena. Spustio je zatvoren kofer pred moje noge, a otvorio sebe.
-Udaj se za mene ili odlazim zauvek.

Ne daj se, Petre, dok te godine čupaju iz korena, skidaju s lica koru crtajući ti boru na licu.

Zaustavi vetrove  da ne raznose tvoje lišće u odaje umornih  i sumornih sećanja. Nemoj da pamtiš zaborav i ne daj mu da se on tebe seti.

Pages