Branislav Banković

Branislav Banković (Smederevska Palanka, 1970 ). Završio je Bogoslovski fakultet u Beogradu. Piše prozu. Objavljene priče: zbornik Šumadijske metafore 2012. Zbornik Kaži mi ko si, zbornik Crte i reze 8 (drugo mesto „Andra Gavrilović“ 2016). Zbornik priča Piši i objavi, zbornik „Miloš Crnjanski“ – Austrija, zbornik Kutija ljubavi, zbornik ZMAJJOVANJE. Časopis za književnost, umetnost i kulturu Stremljenja, časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor, časopis za književnost, umetnost i kulturnu baštinu Bdenje, časopis za književnost, umetnost i kulturu Akt, magazin Bulevar M, portali: Crna ovca , Hyperborea /kulturna čitanka/, Poeta, SKOR, Raskovnik, Pokazivač  i dr. Osvojio je prvo mesto za kratku priču na West Herzegowina Fest-u 2017. godine. Član je književne zajednice Jugoslavije. Njegov prvi roman Ničija budala objavljen je 2015.godine. Drugi roman, Bolnica u mladoj varoši štampan je  2017.godine. Živi u Mladenovcu.

“Sitnije Cile sitnije...”, pevušila je gospođica Avdić na uređenom delu plaže reke Drine,  ispred istoimenog hotela. Sve vreme dok je pevušila pesmu koja joj se uvukla u uho sa sinoćnog koncerta održanog na gradskom trgu, ona se vrtela levo-desno i šarala stopalima po vetru.

Naš otac je bio rabadžija, bistrog pogleda, sa lulom u ustima i kosom vezanom u rep. Naivan i dužan na obe strane reke, jer je verovao uparađenim rečenicama i jalovim veresijama gospode iz grada. Živeli smo skromno u maloj kući na kraju sela okrečenoj u belo, odmah do potoka ispod visokih planina. Nad našom baštom iza hrastove šume sunce je upola sjalo dok nam je njiva bila od sive i posne zemlje, tvrda kao tenkovska okretnica. Mati Jovana je bila prava lepotica.

Mada je prošlo preko trideset godina od tada još uvek nosim živo sećanje na dan kada je lepotica Nusreta ušetala u moj život. Bilo je to na Balkanu poslednje nedelje Velikog posta kada su žene zaključavale klavire, a muškarci obilazili krčme u širokom luku. Samo je šejtan tih dana imao pune ruke posla. Te godine sam pročitao 200 knjiga i napisao isto toliko pisama gospođici Nusreti ali uzalud, njeno srce je ostalo neosetljivo iza zaključanih vrata. Sledeće jeseni se udala za nekog ambasadora iz Turske i otišla da živi sa njim u bogatu zemlju.

-Tvoj otac nije mrtav i danas ćeš ga videti.

Mislim da ne nosi donji veš, ali kako to da proverim kad je iza nas pijana seljačina na traktoru.

Prepoznao sam svoje lice u njenim zenicama i poželeo da se tu nastanim. Dozvolio sam da me zavede. Ponovo. Po ko zna koji put. Potraga za izgubljenim vremenom je jalova rabota, ali lepa dok traje.

Pogled na more je pogled na moguće – Paul Valery

Njegova jedina mogućnost širenja bile su reči, sejanje ideja o neprolaznom.

Na početku svega je mit, isto je i na kraju.

Ne tražim zavičaj, znam odakle sam, tražim samog sebe.

Pages