Ivana Subotić

Rođena 1985. godine u Čačku. Po obrazovanju večiti student prava, po zanimanju novinar. Čitanje, pisanje, ispravljanje krivih Drina i borba sa vetrenjačama, sažeti u toj profesiji, prerasli su u moj način života. Volim prirodu, umetnost i pse, dok se sa ljudima slabije snalazim. Živim u svom rodnom gradu, uz Moravu, u doba neobičnih ljudi i neobičnih prilika.

„Ova glava mnogo priča – odsecite je!“, što bi u čuvenoj replici u filmu „Kosovski boj“ rekao Branislav Lečić, tumačeći lik Bajazita, koji na smrt osuđuje Obilića... Tako je nekako u Srbiji sa umnim glavama, još od pravog Kosovskog boja, sve do danas.

Kosovo je nekima zavet, nekima teret, ali uglavnom sve nas „žulja“; bilo da smatramo da ga treba braniti, bilo da smo stava da ga treba „sahraniti“.

Kako kamere i novinarske pisaljke nisu još „dobacile“ do toga da, recimo, budu na uzglavlju umirućeg trogodišnjeg deteta Srđana Žike Todorovića, nije zgoreg tu tragediju pretvoriti u rijaliti program.

Šta je sporno u njenom zaposlenju u Vladi Srbije?

Jedan običan intervju, jedan prost članak, jedan uobičajeni televizijski prilog, jedan naslov, jedna kolumna – ma koliko bili ništa drugo nego samo običan novinarski zadatak, novinara mogu koštati glave.

„Nema smrti bez sudnjega dana“, kažu stari. Nemam nameru da aplaudiram sudnjem danu Slobodana Praljka, niti usudu Miloševića, Tuđmana, Izetbegovića, Mladića ili Karadžića...

Ratko Mladić je osuđen na zatvor. Mi smo osuđeni na Ratka Mladića. Da ga branimo i slavimo, da ga kunemo i mrzimo. Da se oko njega sabiramo, da se zbog njega delimo i mrzimo.

Odrastanje za sobom ostavlja poneki ožiljak, kome se obično nasmejemo sećajući se kako smo neke lekcije morali da naučimo na teži način. Nasilje ostavlja traume. Traume za sobom ne ostavljaju ništa.

Pretpostavlja se da se broj autistične dece u Srbiji kreće između trideset i šezdeset hiljada.

Gojković da zavede red, deluju u najmanju ruku tragikomično. Jeftini humor, loša gluma, u rangu sa „Parovima“ ili „Zadrugom“.

Pages