Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine. Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje... Voli biljke, purpurne zalaske, krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

Šta ja volim? Volim kako me sanjaš.

Ništa joj nije bilo jasno. On nije znao da je trudna, nikako nije mogao znati.

„Čuvaj se, malena. Zovi kad stigneš.“ Prošaptao je u njen šal i okrenuo glavu da ne vidi kako mu drhti brada.

Devojka za šankom nervozno gleda na sat iznad ulaznih vrata i raspojasano društvo šofera koji su naručili još piva i nemaju nameru da idu...

„Da pustim radio, Borka?“, pitala sam, a ona je odmahnula glavom i okrenula mi leđa...

Na centru je stajao deda Mraz Mocart obučen u plavi kostim i rekao nam je da je tvoj rođeni brat...

Bio je u dubokoj nesvesti, s teškim povredama glave i kičme.

Nema mešanja u zapisane proročke reči. Ili će Vlada doći i učiniti je večno mladom, ili će se krug zatvoriti s njom i njena će prabaka konačno naći svoj mir.

"Zar ti niko nije rekao da me se kloniš i mene i moje mreže? Jer, ja sam opasan, vrlo opasan..."

„Suzana, dođi da ispratimo  Nevenu, ide danas svojoj novoj kući!“, doviknula mi je Ljilja, glavna sestra, kroz odškrinuta vrata moje sobe i produžila dalje niz hodnik pevušeći Biserin „ Zlatni dan“. Kad to peva znak je da je posebno dobro raspoložena. Danas je imala dvostruki razlog za osmeh na njenom okruglom, blagom licu koje svi vole, jer osim Nevene i mali Stojan odlazi  svojim novim roditeljima. Jutros nam je  upravnik za doručkom podelio po fotografiju, na kojoj smo svi mi sa sprata, zajedno, sa Nevenom i Stoletom u sredini.

Pages