Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine.Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje...Voli biljke, purpurne zalaske,,krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

Deo drugi - slatki bol

Red se sporo pomerao napred, ljudi ispred nje su nešto glasno pričali, kiša je padala pod sve oštrijim uglom i kuče se pribijalo uz njene noge da se ugreje.

Priča

I kad mi neko kaže da sam u zrelim godinama, momentalno dobijem neizrecivu želju da ga tresnem Dervišem po glavi, pa tek onda pitam da mi objasni šta znači ta famozna sintagma! Jer, za šta su i po kom kriterijumu neke tamo godine zrele?

Ušla je u moju antikvarnicu, ili špajz, kako sam voleo da kažem, lakim, skoro lebdećim korakom, osvrnula se okolo i pružila mi ruku, predstavljajući se.

Seo je na travu pored njega i gledao ga, a nije ga video. Video je samo njenu bosu nogu i sandalu s pokidanim kaišićem, a pored, šešir slamnati, veliki, s belom trakom koja je lepršala na vetru.

Elem, posle prohodavanja i padanja, poseban je i takođe večan, strah od napuštanja. Od ostavljenosti.

Trebao joj je taj trenutak, taj esencijalni udah pređašnjeg života. Udah slike detinjstva.

Danas sam poželela da napišem srećnu priču. Jednu jedinu. Nije teško, pomislih u sebi, dovoljan je jedan pogled, jedan osmeh i zagrljaj. Jedan nemisleći trenutak.

Pages