Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine. Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje... Voli biljke, purpurne zalaske, krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

Prepodnevna raskoš aprilskog dana razlivala se po ulicama. Ušla sam u već punu dvadesetšesticu i s mukom pronašla mesto za stajanje do prozora. Na sledećoj je stanici ušla oveća grupa putnika i već sam požalila što nisam pozvala taksi.S moje leve strane stajala je omanja crnokosa žena. Nosila je neku patnju u krupnim zelenim očima i pomislila sam kako je tuga ostarila njeno lice pre vremena. Od kako sam jesenas upisala studije psihologije sve češće zagledam ljude oko sebe, pokušavajući da ih čitam, po izrazu lica, pogledu, gestikulaciji, smehu i govoru.

Ušla sam prvi put u tu malu, neuglednu baraku kada sam imala devet godina. Držeći se za ruku svog dede, očiju raširenih od radoznalog iščekivanja i radoznalosti, bez daha sam upijala neobične slike, presvučene najfinijim slojem patine, koje su me dočekale na zidovima, u svojim posivelim ramovima iza potamnelog stakla. Došli smo, deda i ja, da kupimo sat. Sat, za mene

Svi su nekuda žurili, sa slušalicama u ušima i zagledani u svoje telefone.

Ali violinu nisam ispuštao iz ruku. I usnio sam čudesan san.

Imaš li još koji komad drveta od tog jasena, da ti je u radionici? Ako imaš, idi i od tog drveta načini violinu.

Te su tajne ostajale zauvek zakopane, među drvećem kojem su šumske vile udahnule život.

Tri sprata niže, u podrumu zgrade, bio je operativni blok...

Nosila je čaroliju u glasu, osmehu, kretnjama, hodu...bila je posebna, nepoznata vrsta .

Šta ja volim? Volim kako me sanjaš.

Ništa joj nije bilo jasno. On nije znao da je trudna, nikako nije mogao znati.

Pages