Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine. Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje... Voli biljke, purpurne zalaske, krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

"Zar ti niko nije rekao da me se kloniš i mene i moje mreže? Jer, ja sam opasan, vrlo opasan..."

„Suzana, dođi da ispratimo  Nevenu, ide danas svojoj novoj kući!“, doviknula mi je Ljilja, glavna sestra, kroz odškrinuta vrata moje sobe i produžila dalje niz hodnik pevušeći Biserin „ Zlatni dan“. Kad to peva znak je da je posebno dobro raspoložena. Danas je imala dvostruki razlog za osmeh na njenom okruglom, blagom licu koje svi vole, jer osim Nevene i mali Stojan odlazi  svojim novim roditeljima. Jutros nam je  upravnik za doručkom podelio po fotografiju, na kojoj smo svi mi sa sprata, zajedno, sa Nevenom i Stoletom u sredini.

Jednog kišnog, novembarskog utorka u podne, uzalud su zvonile na vrata Lenkinog stana u Uzun Mirkovoj...

Trnje koje se kreće! Šta je to?

Obožavao je pitu od jabuka koju je njegova baba pravila specijalno za njega i toplu belu kafu...

Nisam imao cilj pred sobom. Samo sam znao da moram da hodam, da se krećem, da budem okružen ljudima.

Drhti brada i klizi suza niz izborano, čestito lice moje sagovornice, dok mi pruža jabuku rukom koju je život uzorao.

Pokojni je stric pod tim drvetom zaprosio strinu, a ona pristala i u stablo su bili urezani njihovi inicijali.

Spustio je klikere na moj drhtavi dlan. Moj otac, ili ono što je od njega ostalo.

Ujutru sam ustala s prvim zracima sunca, otvorila prozor ka istoku da pustim april da uđe u naš dom.

Pages