Olga Tomović

Behu moderna otvorena pisma, sada evoluiraše u autorske tekstove.

Stajao je na svom prozoru iznad velegrada i kroz trepavice posmatrao krvotoke lave koja se kretala u svim pravcima između ogromnih građevina. I svaka tačkica vidljive svetlosti označavala je jedan život, ili više života. A svi zajedno kretali su se u svom ritmu i u ritmu svoje okoline, svojih potreba, svojih očekivanih pravaca, kao ogromna mašina. Mada mašine retko dolaze sa rezervnim delovima , ovaj svet je imao svoj rezevni deo, imao je njega.

Na atlasu oblaka sretaćemo se sve dok se naše vreme ne ostvari i duše nam se spoje u jednu.

 

Kamen

Neće se svako složiti da je bio drag, ili da je bio društven, ili da blag, ali niko neće zaboraviti njegovu genijalnost, njegovu zaraznu energiju i njegovu čovečnost. Osvaldova energetska munja pogađala je direktno u metu, a ciljala je na društvene nepravde, na socijalne razlike, na osionost nezaslužnih i bahatost vladjućih. Nepogrešivo je ubijao gupost, koje se gnušao, koliko je se i plašio. Držao je da u gluposti čuči zlo i ni jedan osvešćen neće pribeći nepravdi, jer mu ne treba, neće oteti, jer ne mora, neće povrediti, jer oseća tuđu bol kao svoju.

Utisak dana, a i utisak godine, ustoličenje američkih ratnih zločinaca na teritoriji koju su okupirali. I ne pomaže mi davno prežvakana istina da smo Kosovo izgubili onoga dana kada smo odbili da za njega vodimo medijski rat i zadržali se na oružanom. A znanje smo posedovali i tehniku i ljudstvo…

Gomila  starih slika, pohabanih, izlepljenih selotejpom, stajala je na stolu pred njom. Smejala se tiho i polupijanim pogledom prelistavala uspomene. Napolju, mesečina  je kupala krovove i lomila se kroz  vrelinu vazduha prvo u njene oči.  Sedela je skupljena na stolici, a mesečina joj je crtala krila od zvezdane prašine po glatkim leđima, znojavim od uzburkane emocije. Tiha letnja noć, smo ona, mesečina i uspomene.

Jutrošnja sećanja, pa na njih dodate vesti o savremenim metodama ubijanja obolelih od neizlečivih bolesti, sahranila su u meni sve ostale utiske ovog majsko-oktobarskog petka. Eutanazija. Postoji od kada je čoveka, ali je u moderno doba svrstana u zločine ravne ubistvu sa predumišljajem. I konje ubijaji, zar ne? Danas se provuče vest da Srbija razmatra humano ubistvo kao odgovor na zahteve pacijenata neizlečivo bolesnih i u strašnim mukama.

Moj Beograd – megalopolis, raste geometrijskom progresijom i ne staje. Više se ne sagledavaju rubovi grada, rasplinjavaju se u novogradnji, u lošoj gradnji, u bespravnoj gradnji i onoj dozvoljenoj na mufte, jer je Srbija u muvanju prva u Evropi, tu nam nema ravnih.

Komadi stakla premazanog sivim naslagma starih kiša propuštali  su jedva toliko svetla da se na nameštaju u stanu ne primete zubi starosti, a da paučina po ćoškovima leluja kao senka iskrzanih lampi. Svetlo je skrivalo mnogo više nego što je otkrivalo, ali nije moglo pokriti mirise ustajalog duvanskog dima i neoprane garderobe.

Pages