Olga Tomović

Živim i radim u Beogradu.

Sve što je potrebno ljudskom biću da opstane posluženo mu je, sažvakano i ubrizgano direktno u već dobro samlevenu sivu masu.

Sedela je i u potpunoj tišini čekala da čovek umre. Držala ga je za požutele prste i izgovarala umirujuće reči u koje ni sama više nije verovala.

Divio se njenoj hrabrosti, on je bio slab, ruke su mu drhtale dok je palio auto, glas mu je bio isprekidan nervoznim kašnjem.

Sve se stapalo u obilje boja i života. Sve ja nastavljalo ciklus neporemećen od stvaranja.

U ogledalu videla je jadnu devojčicu, raščupanu od udaraca, slomljenu uvredama, ružnu, uplakanu, samu, bespomoćnu. Mrzela je tu devojčicu.

Visokim potpeticama cepale je asfalt, odzvanjale su kao urlik upokojene zveri.

U dnevnoj sobi je mrak, samo se naziru obrisi. Škripi stara fotelja, peva od radosti, prima u sebe poznati oblik, željno se uvija i stenje.

Pogled mu je bio uplašen, izbezumljen, a tada je bio najopasniji.

Uživala je u urliku moćne mašine među nogama, vladala je zmajem, najzad je bila gospodar sebe.

Ritam kuckanja, ritam govora, ritam sunca koje je palilo zidove, ritam svog srca koje je iskakalo i uskakalo u njegovo.

Pages