Olga Tomović

Živim i radim u Beogradu.

Najzad je zaključila da joj je patnja otvorila čulo koje je uspavano u svima, a budi se jedino kroz bol. To čulo vidi dimenzije iza oka i čuje reči koje nisu nikada izgovorene.

Dve devojke, ozarene, izmazmazane bojama sunca, sedele su na stepenicama stare kuće i zaljubljeno gledala u objektiv iza kog se nalazilo skriveno lice njihovog oca.

Vašar umetnosti je kategorija za sebe, dečiji smeh dok se šetaju kroz redove drečavih skulptura, taktilnih i čulnih, ili se ljuljaju na krilima vetra. Svi smo mi ljudi od neba, deca umetnosti.

Nije više imao razloga da trpi, grebe, grabi, tera um na onu stranu realnosti koju nikada nije razumeo i ustaje svako jutro sa čvorom u želucu. Sve što je sa mukom stekao nije bilo njegovo. Ne zaista.

Kada se uzme u obzir da nas sa svih strana okružuju najperverznijim oblicima ženske lepote svedene na komad mesa bez sive mase, onda vidite kolika je snaga potrebna svakoj iole mislećoj ženi da se odupre dresuri i ostane na početnom stanovištu (ja sam jedinka za sebe).

Onda je ispred sebe ugledala zrak i shvatila da je to ogledalo, a da svetlost izbija iz nje. Toplota joj je isticala iz stomaka, prepona, očiju.

Obuze je svest o sebi i nekoliko slika iz duboke podsvesti projuri joj kroz dezorijentisani um. Naglo otvori oči i udahnu nagonski, a pluća joj se ispuniše tečnošću.

Kada sa začnemo sudbina nam je već odredila tok, postavila nam dušu u oklop i predala nas zakonima, bogovima, običajima.

Polizala je suve usne, u sebi se zahvalila nekom bogu koji joj je podario slabe oči da ne vidi sve slojeve maski na oknima tela bez duša, u isto vreme obrisala je sa obraza kap slane tečnosti nalik suzi, uz osmeh...

Sve što je potrebno ljudskom biću da opstane posluženo mu je, sažvakano i ubrizgano direktno u već dobro samlevenu sivu masu.

Pages