Slavica Šibalić

“Pedeset i neke” rođena u Aleksincu. Živi u Bajinoj Bašti. Piše kratke priče i pesme u prozi. Raspolaže bogatim životnim iskustvom i u pisanju je tematski raznovrsna, fokusirana i racionalna. Opise i stavove iznosi jasno, dosledno, tematski provokativno, do golih emocija koje pogađaju pravo u srž. Osećanja o sebi, drugima, događajima i viđenjima, iskazuje plastično, skoro do opipljivosti. Želi da ostavi trag. Slika za svoje zadovoljstvo.

Umrle su reči pre nego što su izrečene. To je situacija kada osobi, sa kojom si nekada biо nešto više od prijatelja, umre taj osećaj potrebe, povezanosti i zaboraviš na nju celog bogovetnog dana. Ama, ni za trenutak ti ne padne na pamet. Ništa, što te nekada skoro sve podsećalo na nju, sada ne postoji. Najgore od svih varijanti je ona kada se slučajno, ipak, ali slučajno, setiš nje, ali ne pozoveš da je pitaš: "kako si...šta radiš..." Ili ono prozaično: "Da li je i kod vas danas padala kiša?"

Prvo će se pojaviti slika njegovog rođenja. Prvi pokušaji hodanja.

Niko ne zna koliko je končić dugačak.

Eto, to je bila zamerka – imam vremena za FB, a nemam za nju.

Dobrota ima najveću etičku vrednost.

Naravno da je preterivala u nezi, čak je počela i da mu tepa kao malom detetu.

Osmeh jarko crvenih usana otkrio je lepe bele zube i dao neverovatnu vedrinu celom licu. Čak su joj se i oči smejale. A oči! Plavozelene, jasnog pogleda, gledaju pravo u mene.

Kaže da je osetila i prepoznala gospođin miris. Bio je karakterističan – mirisao je na čisto rublje koje je smrznuto uneto u toplu prostoriju.

Po završetku školovanja, njen deda Milan je pozvao rođake, kolege i komšije na svečani ručak. Svetlana je po prvi put u životu osetila radost življenja i ispunjenost života. Imala je malo vremena za razmišljanje.

Prvo sam bila ljuta. Mislila sam i naglas govorila da ću ga istući kada ga nađem, a onda sam se prelomila... "Gospode, Bože, pomozi mi!" prvo sam govorila u sebi, onda šaputala i na kraju glasno govorila.

Pages