Nataša Bojić

Nataša Bojić, rođena u Vrbasu, 13.1.1993. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završila u Vrbasu. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom sadu 2016. godine, odsek Srpska književnost i jezik, a master diplomu stekla 2017. godine. Radila na neodređeno vreme u izdavačkoj kući ,,Akademska knjiga“ iz Novog Sada. Služi se engleskim i italijanskim jezikom. Hobiji su crtanje i pisanje. Trenutno živi u Vrbasu.

"Svi smo odgovorni za svoje emocije", rečenica koju često vrtim po glavi ali se opet nekako upecam na osećaj griže savesti koju nam nabijaju usputni ljudi, ljudi iz života, ljudi koji nisu tu za nas kada su potrebni, ljudi kojima ništa ne dugujemo. Svi prilaze sa zahtevima i prohtevima, verujući da je njima najteže, ne pitajući ništa samo zahtevajući. Nekoliko puta sam 'lupila šakom o sto' i osetila sam poštovanje i razumevanje. Tek tada sam osetila da neko zaista sluša šta imam da kažem, da mi izlazi u susret, da pita kako sam.

Širina mora i prostranstvo plavetnila se razleze u suton. Boja meda miluje horizont i oblaci ga u svilu. Crnjanski mi dolazi u stihu: ,,Sad smo bezbrizni, laki i nežni". Samo kraj mora se tako osećamo. Svaki pokret je nepromišljen ali nezan, svaki okret i pogled iskreni, duboki, snažni. Obasjani suncem delujemo poput bogova kojima se prinosi slatki užitak grožđa. Dok se Beli Rus pije u pozadini su vrhovi stvaralaštva teksta koji slavi ples zivota.

Gledajući Penelope Cruz kako igra uz Bijelo dugme (Twice born), odmah sam sebe stavila u poziciju potčinjenog posmatrača. Bele, južnjačke zube i rege kapu koju fura u filmu, je zanimljivo doživeti u korespondenciji sa yugomuzikom. Uopšte videti glumicu ovakvih kvaliteta kako veselo đuska uz naš jezik je zaista nesvakidašnje. Gluma je neprevaziđena, način na koji se njiše, kao da razume svaku reč, a pritom znamo da srpski razume kao i japanski.

Bojažljivost od pisanja je vrlo opasna bolest. Ne reći šta misliš, isto tako. Danas je sve manje onih koji smireno i staloženo iznose svoje mišljenje. Može se reći onda da je junak našeg doba orator oslobođen reakcije antikomentara i cinizma?

Volim kad je život neplanski. Dok kucam ovu rečenicu, pošto ne pišem na papiru kao što bi bio običaj I kao što nas je učio naš cenjeni profesor geneologije, već kuckam po dugmićima tastature jednog osrednjeg laptopa, shvatam da dugo nisam napisala da nešto volim. Mada, eto, ispostavilo se da mi neplanski život prija. Makar za sada. Videćemo koliko puta ću se predomisliti do sutra. Koliko preispitivanja i bacanja u dileme o pitanju i suštini života. Donela sam dosta odluka juče tokom jutra, zatim tokom dana i najzad tokom noći.

Zora je. U pozadini zvuk guma do pola naduvanih koja odguruju sitan šljunak i prave utaban put za sobom. Beli porcelan među mojim prstima i crni izvor života u mojim ustima. Vrelo je, ali i gorko. Osećam sav nekvalitet dok mi para nepce. Ipak, poželim još jedan gutljaj. Da budem sigurna da sam dobro videla zoru dižem pogled i uveravam se da se nije još uvek izlegao dan. Prija mi ova tišina. Neplanirano sam ostala budna i sada je to samo zapravo jedno rano ustajanje. Zašto bi iko morao da zna da nisam ni spavala?

''Poenta je u sivom'', reče neki učen čovek. Makar sam mislila da jestem s obzirom na njegov stav i vokabular. ''Ne crno i belo, već sivo'', dodaje on. Okej, stani, zaustavi tu. Kako sad sivo? Šta i što sivo? Zar te ne uče stalno da nema između, laž je laž, a istina je dobra. Ko laže taj i krade, zato ne treba lagati bla bla. Ne? Šta sad kao odjednom više to ne važi? Ma nemoj, molim te. Odjednom su nove ideje ušle u svet. Kako ne. Kad ja imam sivo, ja ne znam iza čega onda stojim. Imam osećaj da se prilagođavam nekome, a to nikako ne volim.

Andrić kaže da svaka gradjevina mora da nosi žrtvu sa sobom. Da li je to tačno? Ovaj film ,,Paths of Glory“ pokazuje da jeste. Kjubrik je dobro sve izrežirao da prikaže kako sve čemu se u budućnosti ljudi dive, u samoj osnovi ima žrtve koje su morale pasti da bi nešto nastalo, ili u ovom slučaju da bi neko napredovao.

Das Narrenschiff  (The Ship of Fools) – Oskar Lake, 1923. Slika koja privlači najviše pažnje od celog Belvedere- a. Luckasto osmišljenim nazivom zadržava interesovanje na detaljima kojih je mnogo. Svaki je interesantan toliko da oko sebe gradi čitavu jednu priču. Brod budala je plutajuća karikatura slabosti i želje. Slikar je oslikao i sebe kako sedi na vrhu broda i sa visine gleda na ludi svet, praveći imaginativni kaledioskop čovečanstva. Spaja Golgotu, rat, privid moći, privilegije novca i lažne idole.

Odbijam da mislim da je život grčevito držanje za ono sigurno koliko god to bilo loše i unesrećivalo nas. Jer, znam da nije. Život je sve to ostalo.

Pages