Hodam po nekoj ivici stvarnosti i ništa ne očekujem. Kada bih mogao da ispraznim mozak i da ne razmišljam ni o čemu.
Kada bih mogao da se prepustim kao galeb iznad nepregledne morske površine.Kada bih mogao...
Zamisli, postojiš ti, jedini takav, sa tim očima, sa tim osmehom, sa tim bolom, zbunjenošću, pa ipak sa jednom autentičnom lepotom ljudskog bića.
Ej, živ si! Kako to lepo zvuči!
(Hodao je lagano u masi užurbanih ljudi.)
Kako su važni sami sebi!Kakve su to iluzije, samozavaravanja! Kako su oni meni nevažni baš kao i ja njima!
