Stidljivo-ambiciozni udarac u banderu

Stidljiva sam. Oduvek mi je bilo neprijatno da govorim pohvalno o sebi, svojim znanjima ili svom delu. Bilo mi je neprijatno da govorim bilo kako o sebi. Bilo mi je neprijatno da govorim.

Vožnju sam odavno položila ali deset godina nisam imala hrabrosti da sednem za volan.

Promenila sam se, kažu, i nekim ljudima sam time postala ne-ja, a mnogima sam tek sada vredna pažnje. Većini je, naravno, svejedno. Ali, meni nije svejedno, ja sam osetljiva na svaki mig druge osobe, a tih drugih ima mnogo. Osam milijardi. Previše je to migova, previše haotičnih kretnji u neverbalnoj i verbalnoj komunikaciji kojima treba dati smisao. Možda sam asocijalna, možda sam socijalno neinteligentna, možda sam preosetljiva, možda previše tragam za smislom. A možda je ja uvek isto ja kako god ono milijardama izgledalo.

Promenila sam se, kažu, i bolje vozim. Nekada mi se učini da preterujem u hvalisanju, da mi je nos u oblacima, da samopouzdanje kad-tad postane odbojno, a ono raste i raste, u želji da sklonim nogu sa kočnice, da vozim bez predaha. Naravno, skucaću se ako budem tako nastavila. Ali, ako zastanem, ako napravim pauzu pored puta, bojim se – zaglaviću se usred nedođije. Noge opet neće mrdati, opet ću biti stidljiva, povučena, nevidljiva, potcenjena. A najdosadnije od svega je što ću posle opet morati da slušam pitanja: „A što si ti tako nesigurna u sebe?“ Ne mogu, nepodnošljiv je poredak stvari u kom sam svačija učenica.

Sad me pitaju: „A što se ti toliko hvališ?“ Hoću tako. Uobražena sam. Arogantna. Ambiciozna. Odličan vozač. Tako ću dok ne zveknem u banderu.

Autor Milica Sniva