Jednog dana, od jutra do popodneva

Vijugava staza, obrasla jesenjom travom, još zelenom, mestimično sasušenom doskorašnjim vrelinama, bila je ugažena stopama, đonovima, razne veličine. Ta slika je u njenom spuštenom pogledu bila jedini vidokrug. Cipele, možda i noge do kolena, jedine su mogle zaokupiti njenu pažnju. Kolona u redu se micala jako sporo. Prati la je pogledom kretanje nogu ispred njenih. Njene uši nisu mogle da spuštaju pogled kao oči, koje su imale tu privilegiju. Sve su čule, i ono do čega joj nije bilo, jer su želele da slušaju samo cvrkut ptica u krošnji drveta naslonjenog uz zid crkve. Ptice, svojim sićušnim, tananim cvrkutom, nisu mogle da nadjačaju žamor ljudi u redu pred vratima crkve. Svi oni, čekali su da bi se poklonili osveštenoj ikoni koja je stajala u donjem, zasebnom delu unutar crkve. Sećala je se još od svog davnog dolaska na ovo mesto sa svojom majkom. Od tada nije mogla da je zaboravi, tako nepomičnu, u polumraku, a svevidećom, u svom skromnom sjaju za ovozemaljske oči, a raskošnom za nebeske. Mnogo čuda je ta ikona svetice modrih očiju učinila. Tako se priča. Tako se veruje i svako s pravom očekuje da dobije svoj komad čuda. I ona je jednom, svoje čudo dobila. A, kako neće biti čudo, ozdraviti, dododuše, ne baš preko noći. Ali, ozdravila je, ponovo hoda, evo je tu, na istoj stazi. Valja se zahvaliti. I pomoliti za još neko, ako se može... Jer, živo čeljade je takvo, čuda mu nikad dosta. Uvek treba još, sa životom se uvek nešto pregovara, pa ko da više, ili više uzme, on nama ili mi njemu. A ustvari, to mu dođe na isto. Svi u tim željama jednaki, ni manje, ni više privilegovani, stoje u tom redu od jutra rana, još nerazdanjena, da svojim skrušenim strpljenjem zasluže milost za sebe, za svoju decu, roditelje, bolesne, braću, sestre, zalutale, izgubljene ljubavi, nedokazane...Svi su disali u istoj magli od sopstvenih uzdaha i misli koje su se obmotavale oko tog svetog mesta. Ali, svetina, k'o svetina, ne može misao za jezik zadržati, usta suva ako se ćuti, a grlo zamukne. Dug je dan, mora se progovoriti. I popiti gutljaj svete vode. Ništa manje sveta bi bila i da je sa gradske česme, jer vraća život od dugog stajanja i toplote koja je uveliko osvojila jutarnju svežinu.
- Bože, zašto ide ovako sporo? Šta li rade ti ljudi kada uđu? Priđeš ikoni, pomoliš se, prekrstiš, okreneš se nalevokrug i izađeš.
- Pa, ne ideš na raport. Ne može se to tako. Treba da se skoncentrišeš o želji. A i molitvu ne možeš tako brzo izgovoriti, jedino u nekoj skraćenij verziji.
- E, onda dođeš u crkvu kada nema nikoga, pa čitaj celu Bibliju!
- Može li malo dostojanstva u veri, bar ovde? Zar ne možete samo stajati i čekati svoj red? Nismo ovde da osuđujemo, već da se u miru pomolimo. - Taj muški, a mek glas koji je to izgovorio, tako je smireno i magijski delovao, da su svi opet bili u tišini.
Već se pomerila do vrha stepenica, koje su vodile s bočne, leve strane zida crkve do ulaza u nju. Sada nije gledala stopala, već temena pod sobom. Kakve si to glave bile! Uglavnom ženske s maramama, da u crkvu ne uđu gologlave, već pune skrušenosti. Šarenio se pogled od tih marama po donjem stepeništu, kao neka velika staza krpenjača.
Začulo se kmečanje deteta nekoliko redova iza nje. A svaki red je brojao četiri glave. Majka je pomalo grubo, kako bi okolini pokazala spremnost da njeno dete neće praviti probleme, ućutkivala detence, oznojeno u džemperiću, koji je već uveliko bio suvišan. I tek tada, dete je glasno zaplakalo, što glasnije je moglo, kao da mu, pored muke koju trpi, stiže još i nepravda od rođene majke. Teška su ta prva iskustva starosnog ugnjetavanja i nametanja natprirodnoh pravila. A natprirodno je sve ono što detetu ne dozvoljava da ima svoj obrok kada mu je vreme ili da čupne cvetić sa staze kada mu se prohte. Ili, da skine čiki dva stepenika ispod, kačket s ćelave glave. Svakako će ćelu sam razgolititi kada pređe prag crkve. Takav je red.
- Zašto ovu ženu s detetom neko ne pusti ispred? Kakvi smo to ljudi?
- Isti svi pred Bogom! Zašto je povela dete?! Znala je da je danas velika gužva! - Obrecnu se jedna žena koja se oslanjala na ručku kolica pored sebe, iz kojih su virile prazne plastične flaše od Koka Kole.
- U, bre, kakav si namćor. Čemu li se ti nadaš?! Važno je da si ponela te flaše da se snadbeš vodom k'o da je suša! Dobro cisternu nisi ponela! Da progutaš ceo izvor, neċe ti pomoći. Malo 'Kokiška", pa malo sveta vodica. Takvima nema pomoći. 
- Šta tebe briga šta ja pijem? To moj sin...
- Aaaa, tvoj sin sada knjava dok ti čekaš u redu od noćas, pa ti smeta malo dete!?
- Dajte, ljudi, uljudite se - reče gospodin koji je tako uspravmo stajao, da bi se neko upitao da li ima neku lajsnu u tom besprekornom odelu golubije boje.
- Ovde se najviše čuje reč "ljudi", budite uljudni, a sve smo drugo... red je do nebeskih vrata, a nigde čoveka. Zato su nam ta vrata i zatvorena. Uzalud čekamo.- progovori dugokosi filozofski inspirisan, mršavi sredovečni dugajlija u izlizanom džinsu koji landara oko njega.
Ispod uzvišice sa kamenim stepenicama, u jednom grmu, ugledala je dva oka smaragdno-zelene boje, a i ta dva oka su gledala njena dva oka bademastog oblika i iste takve boje. U tom susretu su im se boje smešale u neku milost koja ju je prožela celim telom. Od jutra, kada je stala u ovaj nepregledni red, uprkos suncu, koje jer već u punoj jačini pustilo zrake, nije osetila toplotu, sve do ovog trena, kada joj je to malo biće uputilo svu svoju toplinu, da je njome privuče. Bilo je to mače, možda od dva meseca, iz svog legla odlutalo, izgubljeno. Možda ga majka traži, a i ono nju, svoju majku. Obrelo se ovde, gde ima puno ljudi, kao da traži pomoć od nekog iz svetine, isto što i ovaj narod traži pomoć od svetice.
Najednom, neko povika:
- Onesvestila se žena! Napravite mesta! Mesta! 
Svi se ukloniše u stranu.
I zaista, dva muškarca prođoše mimo kolone, noseći kao vreću, mlađu ženu do donjeg, kružnog dela ispred crkve, gde su crkveni poslužitelji sipali osveštenu vodu narodu. Tamo ima i nekoliko klupa na natkrivenom terasastom prostoru, popločanom crvenkastim kamenom. Spustiše je na jednu klupu, u tu hladovinu i dadoše ženi vode, osveštene, dakako. Povratila se. Pronelo se kroz žamor, neko je čuo dole, pa se vest uspela uz stepenice, sve do poslednjih u redu, da je ta žena na teškoj terapiji, od još teže bolesti. Uz šapat: - Ne daj Bože nikom.
A neko drugi na to progovori :-Nek' joj Bog i ova svetiteljka daju snage, da ozdravi. Sve je moguće. Bog je milostiv.
U redu je sada opet bila tišina. Ptičice se nisu više čule, jer je jutro odavno odmaklo i ušlo u rano popodne.

Stigla je do dovratka crkve. Samo jedno krilo je bilo otvoreno, što je atmosferi unutar crkve davalo mističniji utisak. Prozori sa vitražom su bili uski, pa je svetlost boje starog zlata od kandila kraj svake ikone, bila jedini izvor svetla. Ti snopovi svetla su se spajali sa svih uglova, pa su tako udružene bile kao naizmenična struja. I sve je u crkvi bilo kao strujno kolo, koje se prelivalo od čoveka do čoveka. Svima je u glavi svetlela molitva i čista misao. Svako se pripremao da priđe korak bliže čudotvorki.

Znala je da neće uspeti da izgovori sve što želi, što joj stoji na duši, kada se bude našla u kapelici pred Njom. Zato je netremice gledala u svod crkve, sa kog je posmatrao isti, poznatih lik svetice čudotvorke, samo oslikan mozaikom pastelnih boja. Jer, ona je i gore, ona je dole, svuda je, gde god da pogleda. U mislima joj je šaptala reči zahvale za ozdravljenje, za sve blagodeti koje ima. Ali, ima jedna, velika, koju nema, koja joj nedostaje. Ima toliko ljiubavi u toj svojoj utrobi, toliko mekog, toplog prostora u njoj, a tako već dugo, dugo praznog. Oseća kako je celo njeno telo počelo da kopni. Kao da je u toj njenoj utrobi precveli cvet, nekada tako sočnih mirisa, toliko, da od tolike nabujalosti, u toj praznini bez daha života, počinje da truli. Sve je ona to rekla čudotvorki, ženi, koja je sigurno razume.
Kada je konačno stigla na red da se i ona spusti niz ta dva velika stepenika do čudotvorne ikone, ništa nije izgovorila, samo je gledala nekoliko trenutaka u te modre oči, a zatim poljubila ruku, svetičinu, koja je mirisala na ti host, na strpljenje. Okrenula se od nje i udaljila, penjući se uz dva mermerna, visoka stepenika. Nije smela ići unazad, licem prema ikoni, kao što mnogi čine, jer je smatrala da može tako samo da se spotakne, a da joj taj čin poštovanja ne bi doneo veću blagonaklonost od strane svetice. Probijala se kroz ljude i njihove senke, slušajući nerazgovetni šapat, a u jednom ćošku, mladića, prekrivene glave velikom trakom sa krstom i rukom sveštenika preko nje, kako mu tiho čita molitvu za pričest. Poželela je da što pre izađe na vazduh, na svetlost dana. Da ne bude i ona samo još jedna sen.
Uspela je da nađe najkraći izlaz kroz svetinu koja je napolju čekala red za vodu. Bila je žedna, ali bi žeđ pre ugasila na nekoj gradskoj česmi ili bi uveliko stigla kući. Udaljavala se od tog mesta još neispunjenih želja, sa osećajem da je bar ona ispunila svom biću ono što je od nje iskalo. Strpljenje na svetičinoj ruci joj je ostavilo ukus na usnama.
Popela se na travnatu uzvišicu, gde se masa naroda već razredila, pa je pogled imao punu slobodu kretanja na obe reke pred sobom, i još dalje, na suprotne njihove obale, na drveće, razno rastinje, žbunje... U tom se trenu seti nečega. Vratila se u svetinu, probila do onog žbuna, iz kog je pre nekoliko sati videla dva oka kako vote, kao dva izvora života, topla i sjajna, u koja ne gledaš s molitvom na usnama, samo ih upijaš. Kao i ona tebe. I u njima svetli život, ta neprekidna struja. Razgrnula je granje žbuna, nadajući se da je još tamo, i ugledala te okice, koje kao da su je prepoznale. Pružila je ruku prema mačetu, šćućurenom u najveću gustinu žbuna. A i ono, ispružilo njuškicu, da joj onjuši ruku i dopusti da ga ta ruka uzme. I uzela ga je. S mačetom u naručju, krenula je ka svojoj kući. Kada je ušla u svoj stan, našla je malenu činiju, nasula mačencetu vodu iz česme, a sebi u svoju omiljenu šolju, pa su se zajedno okrepili najsvetijom vodom. Da li je muško ili žensko mače, to nije ni važno, o tome će se kada dođe vreme.
A ovaj dan, za oboje je bio neobičan, drugačiji od prethodnih. Po njemu se vidi da će i naredni dani biti takvi. Do nekog, još neobičnijeg.

Ivana Đorđević
26. mart 2024.godine
u Beogradu