Partija šaha

Ispred kuće je bio veliki sto. Dve drvene klupe. Iznad stola metalna rešetka naslonjena na četiri stuba. Na njoj grožđe. Svraćao sam često da igram šah sa đedom Milovanom. Vrnjačka Banja, leto devedeset druge. Milovan je stric moje majke, čudan lik. Došao je u izbeglištvo četrdeset prve i ostao.

Sećam se prvog susreta. Odmah me je pitao da li igram šah.

"Igram", odgovorio sam.

Izneo je tablu i kocka je bačena. Ubrzo je stigao i njegov zet, još čudniji lik.

"De si Spesko?", obratio mu se.

"Jebo te Vuk", odgovori mu.

Kasnije sam saznao šta znači Spesko. Đed Milovan je obožavao Miloševića. SPS-Spesko.

"Ti si Milan izbeglica", obrati se meni. "Iz Srpske Krajine", nastavio je.

"Nisam iz Krajine, iz Bosne sam."

"Aha, aha iz Bosne da, da, da. Imô sam ja jednog Bosanca u vojsci, to su ti dobri ljudi, veliki zajebanti."

"Ja sam Srbin iz Bosne, nisam Bosanac”, rekoh.

"Ma, isti ti je to kurac", reče. "Kako ide, Spesko, a, dobijaš ga, vidim".

Autor Milan Neđić