Čudo neviđeno

Živimo u umerenom pojasu, leta su nam tropska, zime bez snega... Svakodnevno se sve ubrzava, živimo u vremenu promena, a svuda oko nas smrdljiva, ustajala močvara... Budimo se rano da bismo radili, a ne zarađujemo ništa... Rađamo se da bismo živeli, a od života srećemo samo senku nepoznatog sivog kaputa nekog stranca koji nema ime i nikada nam se neće predstaviti... Sanjamo da svake nedelje odemo u pozorište ili bioskop, da pre toga prošetamo ulicama svoga grada i prepoznamo nasmejana lica iz detinjstva, da nas dodirnu magična svetla grada, koja su nekad delovala kao zalog za lepše sutra i bolju budućnost, kao obećanje da će se san ispuniti, ali mi svetla više ne vidimo, iako ih je sada više nego ikada, mi ne vidimo stara lica, osmeh je retkost, fosil u moru kamenog sivila, u moru konfuzije, u okeanu strahova, problema i laži...

Mi samo glumimo da smo moćni, srećni, snažni, jer je to danas maska koja se preporučuje za opstanak... Pretvaramo se da su nam džepovi puni, da nam kečevi ispadaju iz rukava, da nam se sva vrata otvaraju, da uživamo u tumaranju i da nam nije ni do limunade, ni do kolača, ni do kokica, ni do zoološkog vrta, ni do sveće u crkvi, ni do pogleda, niti do doživljaja, jer sve je to danas žudnja bez ostvarenja, nemogućnost, željena haljina iza maglovite koprene debelog izloga, koji je zabranjeno pogledati, koji je zabranjeno dodirnuti, na koji se ne sme pritisnuti hladan nos, ne bi li ga bar malo zagrejali, ako već ne možemo bar malo zagrejati sopstvenu dušu, sopstveno drhtavo srce...

Koliko još možemo preživeti u tom buncanju, u groznici našeg života, našeg stranca koji nas tako vešto izbegava i ignoriše? Koliko se može disati tuga, ustajala tišina bez vazduha, bez svežeg, čistog, novog, slobodnog vazduha? Kada se osvrnemo unazad, često se zapitamo kako smo mi još uvek živi, kako smo do sada opstali, u čemu je tajna tog upornog prkosa da se preživi i da se srlja u sve teže, gore, jadnije, strašnije otupljenje?

Stvarno, život je čudo – čudo neviđeno! Takav prezir nećete doživeti nigde, osim ako ste građanin ovog grada, ako ste izdajnik sopstvene intime, šljaker na pločniku prolaznosti, prosjak na vratima nade, mrtvac na vetrometini tuđih strasti i potreba, podstanar  sopstvenog života. Zaista – ČUDO NEVIĐENO!

Ana Radojčić