Dobročinstvo – može li u Srbiji to da zaživi?

Posmatram već deceniju i po kako se ljudi na Zapadu, oni koje smo oduvek smatrali hladnim i robotizovanim, proračunatim i nezainteresovanim za drugoga, okupljaju i udružuju na razne načine kako bi se svakom, kome je potrebna pomoć, našli pri ruci. Nema stvora, koji živi, recimo, u Kanadi, koji nije bio podržan, nahranjen, sklonjen sa ulice, spašen, obučen, izlečen, smiren – pomognut na najadekvatniji mogući način. U ovo sam se nebrojeno puta lično uverila.

Učestvujem i sama u nekoj vrsti dobročinstva. Pošto, kao i mnogi umetnici, slabo dolazim do keša, poklanjam jedino što imam, svoje vreme, iako i njega nemam baš na pretek. Volontiram u bolnici sprecijalizovanoj za negu ljudi na samrti. Kroz vrata naše male bolnice ulaze samo oni koji znaju da im je veoma malo vremena preostalo, sa nadom da ćemo im svaki tren do samoga kraja olakšati, ulepšati, učiniti bezbolnim. Među volonterima ima ljudi razne starosti, profila, veroispoveti, pa čak i boje kože, ali ono što im je zajedničko jeste da umirućim bez rezerve, i od srca, daju sebe, svoje talente, znanje, ljubav, razumevanje i, najvažnije, saosećanje.

Pomislila sam hiljadu puta kako bi bilo divno da tako nešto postoji u Srbiji. Svako sa kim sam podelila ovu želju izgovorio je sledeću rečenicu: „Tako nešto, draga moja, ne može u Srbiji da zaživi.”

Zašto ne može? Kako nešto tako dobro, originalno i plemenito, tako preko potrebno jednoj od najbolesnijih nacija na Balkanu, gde svaki treći boluje ili umire od raka, ne može da se ostvari? Kako je moguće da oni hladni, robotizovani zapadnjaci imaju više vremena, želje i volje, više ljubavi i samilosti nego Srbi? Kako je moguće da u Kanadi, državi u kojoj sedamdeset posto naroda čine izbeglice pogođene najvećim svetskim ratovima i krizama, koji su se nagledali užasa, pokolja, mučenja, stradanja i bede, nađu u sebi snage i ljubavi da nesebično daju, a Srbi ne? Zašto moj narod za sve uvek ima prikladan i spreman izgovor? Nema se vremena, nema se para, nema se mogućnosti, a ovamo se čeka bolje sutra. Jesmo li ga nečim zaslužili?

Ali, nije to ono što me najviše pogađa. Ono što me kolje i jede, užasava i ljuti jeste činjenica da ljudi koji žive u Srbiji jedni druge ne razumeju. Već decenijama jedni na druge viču, psuju, jedni drugima u saobraćaju 'pokazuju prstić', spominju mater itd. Jedni drugima podmeću noge, iako se svi kuvaju u istom loncu. Većina ima iste probleme: nemaju dovoljno novaca, muče se da pronađu posao, zloupotrebljavaju ih na poslu, zapostavljaju u zdravstvu, terorišu u školama.

Na ulici, pored koga god da prođete i u oči ga pogledate,velike su šanse da se muči kao i vi. Nemaština, nezaposlenost, nedostatak ljubavi, nemanje partnera, ogorčenost, depresija, bolest, bespomoćnost. Bar jednu od navedenih muka, ako ne i više, svaki državljanin države Srbije tiho nosi u duši.

Kako se onda na bilo koga možete ljutiti, bilo koga ogovarati? Kako bilo kome suditi kad je u istom sosu kao i vi? Kako možete svojim gradom šetati namrštenog lica, popreko gledajući ljude kad njima nije ništa bolje nego vama, niti su šta krivi što je vama loše?

Zaboravljamo da smo braća. Iste krvi, sličnog RNK, istih navika, verovanja, čak nam je i jelovnik isti. Zaboravljamo da nismo sami u svojoj patnji, da nismo jedini, ni na koji način jedinstveni. Zaboravljamo da, ako želimo razumevanje, prvo moramo razumeti. Ako želimo ljubav, prvo moramo voleti. Ako želimo iskrenost, moramo istinu govoriti.

Ako želimo da nam bude bolje, moramo postati bolji.

Bojan Čupić