Evo Čoveka – a i nas sa Njim

Nismo mi gradili ovaj svet, zbog kojeg ne možeš, a da ne osetiš tugu, obrativši pažnju i saosetivši se sa sebi sličnima, ako si 'svesno biće' koje je danas sve ugroženija vrsta, ako ne i potpuno istrebljena. Bez empatije – možeš, kao uništitelj postojećih uzroka nesreće, ili kao uživalac u weltschmerz-u, ako se ne gleda šire od svoje egzistencije, ili ako se ona ne žrtvuje zarad boljeg sveta, onakvog kakav nam je obećan (ako to nisu drugi učinili) i kakav sanjamo (ako se i to dešava), lišen one vrste zla koje nije neophodno, uprkos onom koje je a priori...

Može li istinska humanost biti bez svoje sestre bliznakinje - mržnje, ili u najmanju ruku, prezira prema onima koji čine 'zla' 'dobrim' i voljenim ljudima? I mogu li bića koja smo voleli, počevši da čine 'zlo', biti lišena mržnje i prezira? Možda, ali u svetu duhovno bednih, slabih, ili religijski indoktriniranih, preplašenih koji to odbacuju, očekujući nagradu ili pomilovanje od nametnute Božje volje, koju nisu ni spoznali, jer je dovoljno da je se plaše, kako bi bili poslušni, uslovljeni strahom za svoju egzistenciju i porod. I ne dao im njihov instant Bog, manji od početnog slova svoga imena, kao i nevernicima, ne posedujući u duši ništa što bi svetu dali da dobri ljudi upravljaju svetom! Svet je danas 'Novi Jerihon' u kojem 'dobri' stradaju pre no bude pretvoren u pepeo...

Objašnjenja nisu suvišna već nužna. Zašto nam je data svest!? Pitanja i odgovori Sveta nas melju, ili nude prosvetljenje! A mi to dopuštamo, ili ne primamo, unezvereni u sopstvenoj rezignaciji...

Zanimljivo je to da je život još bolan, i to više nego ikada. A to je poslednje što smo želeli i što bismo želeli, i trebalo bi samo da odsustvo bola bude dovoljno da budemo bar zadovoljni! No, u današnjem anestetičkom načinu življenja, većina nije svesna svog bola, a ponajmanje njegovih uzroka!

Osećajna smo i osetljiva bića, izložena povredama za koje i nemamo baš mnogo izbora nego da ih shvatamo kao nešto korisno jer, ne budu li smrtonosne, zarašće, a kada rana zaraste, ostaje ožiljak, i koža je na tom mestu deblja. Tako je i sa našim dušama. Ili bi u najmanju ruku trebalo da je tako, ako nismo baš toliko iščašeni i nepovratno otuđeni od prirode (kako se sve više čini), ili nikada osvešćeni i probuđeni iz tehnokratskog, anestetičkog sna u inertnom, radnom pogonu u korist celokupne ljudske mašinerije za koju još nije potvrđeno da je njena paradigma zasnovana na nečem 'plemenitom' i individualno korisnom. Ubeđeni smo da smo sami izabrali ono što želimo, a kada to i priuštimo, shvatimo da smo nezadovoljni i dalje, i da uzroci bola još postoje što daje opravdanog povoda za sumnju: da li su naši ciljevi zaista naši, ili instalirani u našu prirodu, pomoću te svekolike tehnokratske mašinerije čiji smo šrafovi?                    

I kada jedni druge povređujemo rečima i uzajamnim delovanjem jednih na druge, to je krv naša što teče iz uzajamno zadobijenih rana – inficirana. Krv koju treba istisnuti da se ne bi zarazila ona koju naša srca besomučno upumpavaju i ispumpavaju zarad, ne samo očuvanja života po svaku cenu, života koji bi lako i sami mogli prekinuti, da u nama ne deluje ta životna SNAGA I ENERGIJA, zbog nekih drugih, postojećih ili pretpostavljenih bića (pa čak i kroz idealizaciju) koja volimo. Idealizacija ljudskog bića bi nam danas bila nužna za eventualni izlazak iz sveopšteg, zemaljskog pakla. Neka, nažalost, ne znaju ili ne zaslužuju to, neka čak i ne poznajemo niti imamo bilo kakvu predstavu o njihovom postojanju. No, naša ljubav ne treba da diskriminiše, osim ako to nije neophodno i zasluženo, nužno potrebno za postizanje svekolike harmonije i dobrobiti  čitavog ljudskog roda, shvatajući ga kvalitativno uprkos kvantitetu, počevši od same individue, pridajući joj onaj poseban značaj, sa svešću o buđenju sebe same, o njenoj neponovljivosti i posebnosti na ovom svetu!

U suprotnom, ostaje nam samo varijanta da se međusobno satiremo zbog bilo kakvih separatističkih osećanja i klasifikacija kojima smo neprestano uslovljeni, izloženi i tetovirani, zbog čega samo mali procenat eugenički nastrojenog, i sa tom idejom i formiranog čovečanstva, uživa, živeći u svom zemaljskom raju, uslovljenog našom nesrećom! 

Igor Rajović