I optimisti su alergični na lažna prijateljstva

Znam da, sad već svi koji redovno čitate moje tekstove (hvala vam) znate da sam veliki pozitivac i večni optimista. Ali, eto, i nastakve neke stvari umeju da pogode i rastuže. Lažni prijatelji, to jest neprijatelji koji glume prijatelje, jedna su od tih kategorija.

Svi imamo potrebu da smo okruženi ljubavlju, iskrenošću, razumevanjem, podrškom. Svi volimo kad uspemo da nas ljudi, do kojih nam je izuzetno stalo, potapšu po ramenu, pohvale, da se iskreno s nama raduju. Davno sam primetila onaj ogavni pogled kad takvom prijatelju pričaš kako ti se nešto lepo desilo, kako si srećan, zadovoljan, ponosan na sebe. A on ili ona, sa veštačkim, na silu okačenim osmehom, klima glavom i kao raduje se zbog tebe. Govor tela se ne može sakriti. Energija koja se u takvim trenucima emituje potpisuje se zavišću, licemerjem, mržnjom. Badava osmeh.

Radiš tako, kao konjina, vredno, uporno, izdržljivo, strpljivo. Kičmu ostavljaš na kompjuterskoj stolici, oči na monitoru, prste na penkali ili tastaturi, živce na izveštajima, statistikama,komentarima. Ništa se to ne vidi. Vidi se samo tvoj uspeh, a to očigledno smeta. Zajedno smo piškili u pesku, a ti si sad postala pisac, a ja nisam ništa posebno. Pa čekaj, ako meni ne smeta da se družim sa tobom i da te prihvatim kao „nikoga“, ili kao nekog ko ima sasvim prosečan posao, nekog ko nije poznat ili popularan, zašto tebi smeta ako sam ja suprotno od toga. Čudno baš da možeš da me prihvatiš kao osobu, ali ne i kao pisca koji se polako, mukotrpno penje lestvicama uspeha. Onda ću, možda, morati potražiti one koji to mogu.

Ponekad, u razgovoru, pitam neke prijatelje da li su pročitali moj tekst jer baš sam, eto, o tome, o čemu u trenutku diskutujemo, nedavno pisala. Kažu da nisu. Ne zato što nisu zainteresovani, nego zato što nikad nisu na internetu. Nemaju vremena. Nisu aktivni na mrežama. Kad ono, gle čuda, kad god odem kod njih, Fejsbuk je otvoren. I još, gle čuda, videli su, recimo, moju fotografiju postavljenu na tom istom Fejsbuku, preko tog istog interneta na kojem nikad nisu, i pritisnuše „dugmence“ sviđa mi se. Fotografija može, članak ne. Moja slika može, moja reč ne. I još, još, gle čuda, eto njihovih fotografija. Znači radi taj internet! I nisu zaboravili lozinku za Fejsbuk!

Hajde da se ne zamajavamo! Ja sam sve, samo nisam glupa. Zavist, ljubomora, škrtost. To su jedini razlozi. I to je u redu. Ne osuđujem. Nimalo. Svako nudi samo ono što nosi u sebi. Sigurna sam da postoje dobri razlozi zašto se ova ružna osećanja trpaju u naše prijateljstvo. Razumem, saosećam, žao mi je. Ali pitanje je – da li je pametno imate takve ljude oko sebe?

Znam da svako ko uđe u naš život nosi snažnu lekciju. Moj se otac, dok je bio živ, šalio da od nekih ljudi možeš samo naučiti kako ne treba. Pretpostavljam da je to lekcija koju oni nude - kako se ne treba ponašati. Kako boli kad ljudi neće da te podrže i pomognu jer su suviše ljubomorni na tvoj uspeh, ignorišući činjenicu da si ga zaslužio. Da vidim kako izgleda kad se čovek ne ponaša kao čovek. Možda je njihov zadatak da mi pokažu koliko to boli, koliko pogađa, koliko prži dušu.

Dobro onda. Naučila sam lekciju. Uostalom, postoji mogućnost da sam i ja nekada davno možda nekog na isti način povredila pa mi se sad to vraća. Neka bude tako. Patiću sad malo, jer sam ljudsko biće i imam dušu. Moji iskreni prijatelji dobro znaju koliko i koliko često patim zbog tuđe nesreće, patnje i boli, a ne svoje. Možete samo da zamislite koliko onda patim zbog svoje. Sedeću malo uplakana na prašnjavoj zemlji na koju ste me srušili svojim nečovečnim ponašanjem. Samo onoliko koliko mi treba da prikupim snage da ustanem. A kad ustanem i krenem dalje, počnem da uživam u životu jednog uspešnog pisca, nemojte mi prilaziti! Ne nudite mi svoje veštačke osmehe, ne tapšite me po ramenu! Vaše razumevanje, podrška, pohvale i ostalo više mi neće biti potrebni.

 Bojan Čupić