Jedan zagrljaj ili hiljadu evra?

Provela sam poslednjih šest nedelja u Srbiji, tačnije Novom Sadu. Povod odlaska nije baš bio veseo, ali sreću zbog susreta sa dragim mi ljudima ništa nije moglo omesti. Iako je moj ostanak bio i fizilčki i psihički poprilično naporan, primetila sam da postoji nešto što mi daje snagu, puni baterije, što me okrepljuje i uveseljava neviđeno snažno. To su susreti sa divnim ljudima. I niti jedan jedini taj susret nije prošao bez čvrstog zagrljaja.

U ovakav zagrljaj prihvatali su me oni koje nisam dugo videla, kao i oni koje prvi put vidim. Prijatelji, kumovi, rodbina, saradnici. Zagrljaji pri sastancima koje obožavam, i zagrljaji pri rastancima, koje teško podnosim. Zagrljaji koji služe da uteše, da pokaži ljubav, da spoje duše. Svaki mi je značio neopisivo mnogo. Nisam ranije ni primećivala koliko su ovakvi gestovi važni i koliko utiču na naše opšte stanje duha. Kako izmamljuju osmeh i daruju sreću.

Ne bih znala sada ni da vam kažem šta su ljudi sa kojima sam provodila vreme imali obučeno, koliko zarađuju, da li su nosili brendirane satove. Nisam primećivala ni da li na sebi imaju nakit, ili kakve su im frizure. Na mene su mnogo veći utisak ostavljale emocije koje nisu ni pokušavali da sakriju, njihovi pogledi, osmesi, reči. Ta silna želja da se druže, da sa mnom popričaju, da provedemo što više vremena zajedno, to je ono što me je oborilo s nogu. A o želji da mi pomognu, da mi se nađu kad mi je teško, da me ohrabe i podrže ne mogu sada ni da vam pišem, jer mi odmah oči zasuze, pa ne vidim dobro ekran i tastaturu dok kucam.

Shvatila sam nešto što sam nekako oduvek znala ali nikad nije došlo na red  da se o tome razmišlja, da se uzme u obzir, da se prihvati kao životna činjenica. Ljudi bi ljudima trebalo da su najvažniji. Na ljude bi ljudi morali da obraćaju najviše pažnje. Život teče kao najbrža reka i često nas zaslepi konstantnim problemima, nedoumica, preprekama, tako da nismo u stanju da obratimo pažnju na najvažnije elemente življenja, a to su ljubav, razumevanje, saosećanje, pomaganje. Nema ništa važnije od toga. Sve ostalo dođe i prođe. Škola, posao, krediti, šopinzi, uspesi, padovi, borba za opstanak. Ništa to nema smisla ako se sa nekim ne podeli i kad je dobro i kad nije. Ništa to nema vrednost ako nismo okruženi dobrim, kvalitetnim ljudima koji po vremenskoj liniji sa nama koračaju rame uz rame.

Svaki put kad mi život udeli loše karte, boreći se da ih iskoristim na najbolji mogući način i da se iz problema iskobeljam i opet ugledam svetlost na kraju tunela, shvatim da, ne da nisam sama, nego da sam opkoljena iskrenim, dobrodušnim, snažnim saborcima koji, i kad se pije i kad se pati stoje nepokoljebljivo uz mene i traže načina da mi budu oslonac, kao uostalom što i sama činim za njih. Sa takvima zagrljaji nisu, i nikada neće biti, samo puki gest. Zagrliti se sa ljudima koji nose takve, čiste, neukaljane duše, za mene predstavlja suštinu ljudskog postojanja. I što pre to shvatimo, bićemo duže u stanju da cenimo život, i sve što on predstavlja. Da ga iskreno volimo i da u njemu uživamo šta god nam on servirao.

Ne morate mi verovati na reč, nego, ako već niste, probajte i sami. Cenite iskrene, dobrodušne, osećajne ljude. Volite ljude koji će pustiti suzu saosećajući sa vašim bolom. Negujte prave vrednosti, poput poštenja, istrajnosti, samilosti, ljubaznosti, strpljenja, trpeljivosti. Ono što iskreno volimo uvek nađe put do naše stvarnosti. Ovakvi ljudi možda neće voziti besne automobile i imati hiljade evra vrednosti garderobe na sebi. Možda neće imati veze i vezice koje bi vam pomogle da se vinete visoko na lestvici uspeha ili da vas ubace u stranku ili da vam nađu posao. Ovi ljudi izgledaju sasvim obično, neupadljivo, skromno. I možda od njih nećete imati puno „koristi“, ali ovi ljudi pokazaće vam šta znači istinski živeti, voleti, osećati. Pokazaće vam šta znati postojati kao čovek. Ima li išta važnije od toga?

Da li postoji, na celome svetu, išta vrednije od dobrog čoveka?

Bojan Čupić