Kako da ručamo po intuiciji

Kada kažem gozba uvek se pomisli na veliku i bogatu trpezu. Gotovo svaki treći Srbin pomisli na slavski obilan ručak pun masne i silne hrane. Ipak, družeći se sa prijateljima utvrdila sam da je gozba nešto mnogo više od hrane. To je prosto ritual – ritual između hrane i gosta, vina i gosta, hrane i vina, i među samim gostima.

U samoj gozbi nema nikakvih pravila, dovoljno je da jedemo bez ometanja. To znači, dok jedemo da sedimo, bez knjige ili časopisa, bez televizora, bez kompjutera i bez ozbiljnijeg razgovora - mada, poznato je kod nas Srba da poslovne dogovore sklapamo u kafani – ali lepo sam i rekla bez ozbiljnosti, zatim, bez osuđivanja i kritikovanja namirnica koje se nalaze pred nama na našem stolu. Verujte mi, sve namirnice čuju, njihove uši dolaze direktno iz Univerzuma. Setite se bitna je zahvalnost, pa nek to i bude neslano jelo koje nije baš po našem ukusu. Dovoljno je da pažljivo jedemo i pratimo reakciju svog tela. Sećate se, u prošlom tekstu sam pisala o usredsređivanju na ukus, miris i osećaj, kao i prepuštanju emociji koja nas vodi tokom ishrane i uživanja.

Postoji više vrsta uživanja tokom jela, jedno od njih je vino. Lično sam vinski tip, ali ako neko ne voli ovo božansko piće, slobodno ga može zameniti nečim drugim. Kada gustirate vino, obratite pažnju na koji to način činite. Ovakvo gustiranje vina nije samo šturo ispijanje tečnosti, nego obraćanje kompletne pažnje na sebe.  

Jeste li se nekad zapitali zbog čega se belo vino služi iz duguljastih čaša, crno iz širokih, šampanjac iz frulastih, konjak iz okruglih pljosnatih sa kratkom stopom, viski iz četvrtastih ravnih, rakija iz malih. Jeste li se zapitali koje se piće na kojoj temperature služi i zbog čega? Jeste li se zapitali zbog čega u restoranima uvek ima dupli servis za ručavanje, koji je bonton ostavljanja viljuške i noža, tj. u kom položaju se ostavljaju u tanjir? Da li su ti znakovi govor hrane i pića? Jeste li se zapitali koje se jelo jede u određenim trenucima, i to jesu li pihtije jelo severnih zemalja, ili zbog čega Francuzi obožavaju čorbe, a Srbi prasiće? Možda ne poznajem sve ove stvari koje sam vam navela, ali zato ih svakim danom na svakoj gozbi upoznajem. Kada sam shvatila da se ne gojim i da mi hrana prija? Shvatila sam onda kada sam počela da se bavim njome sa mnogo uživanja i bez preterivanja.

Da bi nam ovakva ishrana donela pozitivne rezultate bilo bi poželjno jesti samo ako smo gladni, a ne i kada nam je dosadno. Prava umetnost je kada naučimo da se zaustavimo na prvi znak sitosti – seti se samokontrole. Samokontrola je mnogo lakša uz društvo, jer uz sebe uvek imamo nekog sa kim bismo mogli da pričamo, da razmenjujemo ideje. Mi nismo pametniji od našeg tela. Čim naš stomak oseti da je bilo dovoljno, ne previše, već dovoljno, stavimo znak stop i popijmo čašu vode.

Zapamtite, našem mozgu treba mnogo više, jer naš mozak gleda kroz oči. Stomak se drukčije ponaša, a on je zapravo centar našeg bića. I zapamtite, sve dok jedemo po komandi gladnih očiju, a ne po intuiciji, nikada nećemo biti ni siti ni zgodni. 

Ana Berbakov